GLUMAC JOVAN TORAČKI O ANGAŽMANU U TV SERIJI „NEMANJIĆI-RAĐANJE KRALJEVINE”

Igrati istorijski lik nosi odgovornost
Domaća TV serija „Nemanjići-rađanje kraljevine” snimljena je 2017. godine, u režiji Marka Marinkovića, po scenariju Gordana Mihića, u produkciji Radio-televizije Srbije. Kažu da je to jedan od najvećih produkcijskih poduhvata u istoriji srpske televizije, na kome je bilo angažovano više od 200 glumaca i 2.700 statista. U društvu poznatih imena – Vojina Ćetkovića, Mladena Nelevića, Dubravke Mijatović, Radoja Čupića – našao se i zrenjaninski glumac Jovan Torački, u ulozi Stracimira Zavidovića, brata Stefana Nemanje. Sa njim razgovaramo o značaju ove istorijske figure, iskustvu sa snimanja, i trenutnom angažmanu u NP „Toša Jovanović”.
Nije mala stvar ući u ovakav projekat. Vaša uloga nije velika, ali je istorijski dokumentovana…
– Obresti se u takvoj ekipi ostvarenih, značajnih imena iz naše zemlje i okoline, može samo da prija. Igrati jedan istorijski lik ima dodatnu dozu odgovornosti, ozbiljnosti i značaja. Ja sam treći brat Stefana Nemanje, gledano po starinstvu. Stracimirovo prisustvo je u toj lozi imalo svoje mesto. I u seriji je on vrlo prisutan. Nije mi bilo teško da se snađem i nosim sa tim likom i ostalim partnerima. To su sve iskusni ljudi.
Serija je snimana na 240 lokacija. Scenografija, kostimi i rekviziti su specifični, neki su ručno rađeni, poput oružja za glavne glumce. Da li je to teškoća za glumca? Kakvo je iskustvo sa snimanja?
– Gluma je dosledna zamisli pisca. On je pisao sadašnjim jezikom i držao se činjenica, koliko god je mogao, da bi sve generacije mogle da razumeju. Mislim da nedostaje malo više arhaizama koji bi bili razumljivi. Možda bi trebalo Nemanju deca da oslovljavaju sa oče, umesto tata. Ali, to su sitnice.
Konačno smo dočekali trenutak da se radi period srednjovekovne Srbije. Za kratko vreme snimljen je ozbiljan vremenski period koji obuhvata prvi serijal (do krunisanja Stefana Nemanje) i bilo je veoma naporno raditi na takvom projektu. Temperatura je nekad bila iznad 40 stepeni i nije bilo lako glumiti u kostimima-oklopima, ali nam je sve bilo obezbeđeno, od hrane, pića do smeštaja sa klimom. Susreo sam se sa veoma ozbiljnom produkcijom, najprofesionalnijim ljudima iz svih oblasti.
Nakon emitovanja pilot epizode u novogodišnjoj noći, reakcija publike i kritike su mahom bile negativne – da su ih razočarali glumačka postavka i jezik kojim govore. Kakvo je vaše viđenje serije?
– Serija je već pokazala svoj profesionalni nivo u svim segmentima. Ne znam čemu je služila pilot epizoda u tom terminu, bila je montirana na brzinu. U ekipi koja je pravila seriju, svi su radili besprekorno i svima je veoma stalo do projekta, što ne mora da uvek da rezultat, ali je prosto nemoguće da doživi takvo predstavljanje kakvo smo imali za Novu godinu… Sa druge strane, možda je to i dobro, jer su, u montaži, zatim ubrzali radnju. Gledao sam prve dve epizode, i veoma je interesantna serija. Efekti su odlični, postoji forma i stilska ujednačenost i mislim da je serija sada opravdala očekivanje i nameru RTS-a. Držati se istorijskih činjenica, a napraviti savremenu priču, težak je poduhvat.
Mi ne znamo kakav je oblik jezik u to vreme imao, pretpostavljam da je bio sličniji staroslovenskom, nije moguće da tu insistiramo na autentičnosti.
Šta trenutno radite i gde publika može da vas vidi?
– Trenutno odmaram, prošla je premijera predstave „Nemam da platim i neću da platim” u NP „Toša Jovanović”. Publika dolazi na reprize i raduje se. Posećenost je iznad proseka i veoma smo zadovoljni. Pozivam sve da dođu i pogledaju predstavu, koja govori o našoj svakodnevici na britak i pitak način.

I. ISAKOV

FacebookTwitter