GLUMICA MIRJANA ŠAJTINAC O LJUBAVI PREMA POZORIŠTU, LUTKARSTVU, UMETNIČKOJ PORODICI, LIČNOJ I STVARALAČKOJ SLOBODI

Uzajamna podrška je suština našeg zajedničkog života

  • Za glumca-lutkara lutka je osnovno izražajno sredstvo. Animacijom lutka oživi. Koren ovog pojma je u grčkoj reči anima, što znači duša. Naravno, iz svega proističe zaključak da glumac daje dušu lutki

za zr 0005_

Jednom glumica – uvek glumica. To najbolje potvrđuje naša sugrađanka Mirjana Šajtinac, dugogodišnja glumica Lutkarske scene Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”, koja je glumi posvetila ceo život i ni danas je ne napušta. Jedna od onih koji, uprkos godinama, umeju da se igraju na sceni i koja je renome sticala brojnim ulogama, nagradama, odnosom prema glumi i pozorištu, ali i prema kolegama…
Na 48. Susretu profesionalnih pozorišta lutaka Srbije koji je nedavno održan u Zrenjaninu, dobila je Nagradu „Boško Zeković” koju Pozorište mladih iz Novog Sada dodeljuje za sveukupni doprinos razvoju lutkarstva. Bilo je, zaista emotivno, svečano, uz ovacije.
Kakav je osećaj primiti ovu Nagradu, nakon niza koje ste stekli tokom dugogodišnje karijere?
– Osećaj je bio prijatan, a mislim da se moja iskrenost osetila u mojim rečima zahvalnosti.
Nagrađeni ste i za Zekana, Magdu, Cicana u kultnoj predstavi „Rumena i Stari lav” koja je nagrađena na Internacionalnom festival u Varni, u Bugarskoj, 1984. godine, Pantalonea u još jednoj, najnagrađivanijoj, „Bajci o kralju Jelenu”, Lisicu, Ministra… Kako ste uspeli da „uđete” u sve ove likove?
– Svaki lik u predstavi je deo kolektivne igre, odnosa prema partrneru i situaciji. Pripadala sam generaciji koja je, pored talenta, mnogo radila, eksperimentisala, usavršavala se, a iznad svega, imala čist i iskren entuzijazam. Ne može se poreći da smo imali i velike učitelje, kako u kući, tako i u gostujućim rediteljima.
Uporedo sa profesionalnim radom u matičnoj kući, osnovali ste, 1995. godine, Lutkarsko scensku trupu „Tirli virli” koja je i danas aktivna. Šta je na repertoaru i šta pripremate?
– Godine 1995. bilo je teško stanje za realizaciju programa u pozorištu. Za glumca je velika nesreća kada ne radi. Sa kolegama Aleksandrom Dragarom, Kristinom Mirkov, uz podršku Radivoja Šajtinca, kao autora mnogih tekstova i uz moju kreativnu i organizacionu inicijativu, osnovali smo trupu „Tirli-virli”. U toku svoje misije grupa je dobila još saradnika, glumicu Irenu Tot i tonca Roberta Lacka. Naše predstave su kompletni autorski projekti, od teksta, preko režije, izrade lutaka, muzike i scenografije. Trenutno igramo predstave „Ašum- šuma” i „Zavičajna slikovnica”
Šta je za vas gluma?
– Gluma je igra, ali i kreativna obaveza prema tekstu, deci kao ciljnoj grupi, partneru i svim ostalim kreativnim komponentama koje čine predstavu. Za glumca-lutkara lutka je osnovno izražajno sredstvo. Animacijom lutka oživi. Koren ovog pojma je u grčkoj reči anima, što znači duša. Naravno, iz svega proističe zaključak da glumac daje dušu lutki, tom pomenutom izražajnom sredstvu.
Zajedno smo igrale u avangardnoj predstavi „Ćelava pevačica” Ežena Joneskua, u režiji Miše Martinova, u avangardnom teatru Doma mladosti, nakon „Kralja Ibija” i „Mušice”. Kako pamtite period koji vas je zauvek okrenuo umetnosti?
– Period pun volje i želje za samopronalaženjem i bogaćenjem vizije ka kojoj smo žudeli, uz izuzetno sadržajno druženje i mislim da se taj period dokazao u novijoj istoriji gradske kulture. Tada sam upoznala i svog sadašnjeg životnog saputnika Radivoja Šajtinca u kom imam veliku podršku i poštovanje za sve što radim. Ćerka Ljudmila, sin Uglješa, snaha, dever Stanko, svi su u umetničkim vodama.
Kada ste znali da ćete biti glumica?
– Imala sam, naravno, veliku želju još u detinjstvu. Nakon položene audicije u Lutkarskom pozorištu, posle nekoliko godina rada u avangardnom teatru Doma omladine, primljena sam kao glumac pripravnik. Posle svoje prve nagrade za ulogu Žuće u predstavi „Mačak Toša”, u režiji Soje Jovanović, bila sam svesna da nisam pogrešila u izboru svog poziva.
Jovan Bata Putnik je vodio Školu glume?
– Rad sa rediteljem Jovanom-Batom Putnikom bio je izuzetno dragocen, inspirativan i otkrivalački. Imali smo časove dikcije, analize teksta, scenskog pokreta, improvizacije. Sve je to bilo u cilju našeg umetničkog obrazovanja i usavršavanja. To je i za mene bilo konačno saznanje, da osim talenta, u mom poslu uvek treba još puno rada.
Ima li neka posebna uloga?
– Teško je to odvojiti ali, generalno, iz mog ličnog ugla, svaka uloga koja je doprinela uspehu predstave u celini posebno mi je draga.
Kako pripremate ulogu?
– Na probama, kod kuće, u šetnji, u stalnom razmišljanju o svom zadatku u predstavi, ne gubeći iz vida značaj uzajamne kolektivne igre.
Šta vas još ispunjava?
– Čitanje, šetnja, boravci u prirodi, druženje sa dragim ljudima, kulinarstvo kao kreacija za moje najbliže. Poznato vam je da sam deo porodice u kojoj se prepliće pozorište, književnost, etnologija. Tako smo godinam upućeni jedni na druge, kroz razgovor i razmenu kreativnih iskušenja, ali i otkrića. Uzajmna podrška je suština našeg zajedničkog života, kao i puna lična stvaralačka sloboda. Velika je privilegija da moji najbliži učestvuju u stvaranju moje uloge, kao što ja mogu da pratim stvaranje njihovih dela još u rukopisu.
Šta čitate, koju muziku slušate?
– Pratim domaću i svetsku savremenu literature, kao i klasična dela. Neki od mojih najomiljenijih pisaca su Čehov, Gogolj, Herta Miler, Milovan Danojlić, Mirko Kovač. Naravno, s posebnim odnosom pročitala sam sva dela mog supriga i sina, kao i naučne radove ćerke Ljudmile. Volim klasičnu muziku, ali posebno volim rok, hevi metal i rok i bluz balade. Ja svakodnevno slušam muziku i radim uz nju, posebno zbog vrlo konkretnog iskustva u pomoći da pronađem rešenje u svom glumačkom zadatku i istraživanju. Muzika je od izuzetnog značaja, kao sastavni deo predstave.
Pozorište nakad i sada?
– Teško je porediti a, iskreno, ni ne želilim to. Pripadam generaciji i vremenima kada su uslovi, odnosi, mogućnosti i atmosfera bili drugačiji. Radilo se mnogo. Putovalo se, gostovalo po brojnim afirmisanim festivalima, jugoslovenskim i evropskim (Šibenik, Kotor, Varna, Atina, Bekeščaba, Holandija, Nemačka, Austrija, Rumunija…). Kada se jedna moja prijateljica interesovala šta ima značajno u Zrenjaninu dobila je odgovor – imaju dobro Lutkarsko pozorište. Ona je danas stanovnik našeg grada.

BRANKA JAJIĆ

FacebookTwitter