GLUMICA SANJA RADIŠIĆ O ULOZI U PREDSTAVI „TRAMVAJ ZVANI ŽELJA”

Blanš je tanana duša i ranjena zver

Ako vam se dopao film „Tramvaj zvani želja”, Tenesi Vilijamsa iz 1951. godine, u kojem glume Vivijen Li (Blanš Dibua) i Marlon Brando (Stenli Kovalski), verujemo da će vam se svideti istoimena predstava, u režiji Lilijane Ivanović, čija premijera je izvedena 7. marta u zrenjaninskom teatru.
Oni koji su je gledali, još uvek su pod snažnim utiskom maestralne glume Sanje Radišić (Blanš), sa kojom razgovaramo o ulozi, kao i Jelene Kesić (Stela), Daniela Kovačevića (Stenli Kovalski), Stefana Juanina (Mič). To je priča o zlostavljanju žena, nasilju u porodici, o materijalnoj i duhovnoj nemaštini, iz koje izvire ženstvenost, nežnost i toplina koju okolina ne razume.
Kako ste vi doživeli kontrast između odnosa Blanš-Stela i Blanš-Stenli?
– Taj sestrinski odnos je topao i brižan, ali ipak otežan njihovim zajedničkim prošlim danima, prećutanim nesporazumima, sitnim izneverenostima. Koliko god da su ih život, okolnosti i ljudi drugačije oblikovali, u njima opstaje ta iskra iskrene sestrinske ljubavi i saosećanja koja se vremenom guše usled nemogućnosti razumevanja različitih potreba i svesnih izbora. Obe su zavisni tip žena. Svoje postojanje vide samo kroz bliski odnos sa drugim muškarcem, služenju njemu do poništenja. Drugi dominantni odnos koji se gradi kroz komad je Blanš-Stenli, od početka napet nerealizovanom seksualnom privlačnošću, ali i potpunom različitošću u vaspitanju i obrazovanju. Blanš ne prašta takvo bahato ponašanje prema ženi dok je Stenli spreman na osvetu svakome ko pokuša da poremeti njegov život, a posebno ako je taj neko žena, po njegovom mišljenju, inferiorno, niže biće. U odnosu te dve individue nema kompromisa, ishod mora biti po nekog fatalan.
Uživali smo gledajući vašu neverovatnu moć transformacije na sceni. Kako biste opisali Blanš i koliko je bilo zahtevno ući u njen lik?
– Blanš je tanana duša i ranjena zver. Žena pojačane osetljivosti, ali i velike unutrašnje snage. Bila je žrtva jedne nesrećne ljubavi, sva njena dalja posrnuća su posledica njene nemoći da se nosi sa bolom koji joj je nanet i proganjajućim osećajem krivice. Loši izbori su je sve više uhodili, a jedino što je želela, jeste da nekom bude potrebna. Ona je strašno potiskivala svoje emocije, bežala u fantaziju da bi preživela dan. Očajnički joj je bio potreban neko da je razume, prihvati i voli, da joj dopusti da se oporavi, ali ne, ovaj svet najradije osuđuje najslabije, gazi ismevanjem i porugom, sa nasladom gura u ponor da se na trenutak bar oseti samozadovoljno. To je zastrašujuća sveprisutna istina. Nije mi bio problem da je razumem i zavolim, a nadam se da sam uspela i da je opravdam.
Publika vas je poredila sa čuvenom Vivijen Li. Da li vas to čini još odgovornijom?
– Kad sam počinjala da radim ovaj sjajan komad velikog Tenesija Vilijamsa, osećala sam veliku odgovornost prema samom komadu kao i prema toj kompleksnoj ulozi koja mi je poverena. Nisam želela da gledam druga izvođenja, a kamoli sa Vivijen Li i Marlonom Brandom, iz straha da me to ne uvuče u neku imitaciju. Htela sam da to bude potpuno moj doživljaj te žene, pa makar i pogrešan. Tražeći Blanš u sebi ili u meni bliskim ljudima, verovala sam da ću je tačnije osetiti nego kroz tuđa izvođenja. Odgovornost zbog svih tih velikih glumačkih imena koja su tumačila ulogu Blanš kao i prema samom piscu je velika i motivišuća.
Gde Sanju Radišić možemo gledati i da li je u pripremi još neki projekat?
– Već izvesno vreme sarađujem sa Anom Aleksić Šajrer i Martom Ronto, a trenutno spremamo dve predstave, odnosno mjuzikla. Sa decom od šest do 17 godina radimo predstavu „Muzikom kroz bajke”, a sa srednjoškolcima radimo „Hersprej” (Hairspray). To su dva nova izazova koja nas ushićuju i ispunjavaju. Premijere će biti u aprilu i maju.

I.ISAKOV

FacebookTwitter