Umesto da sam, kao sav normalan svet, tog četvrtka, čuvenog 11. oktobra, poranila zorom ranom i stala u red za piliće, banane i tome slično, našla sam se na buvljaku. Pazarila sam jaknu. I dok sam gledala i razgledala, čujem glas iza sebe. Kaže Čovek: – Au, čujem da je u taj „Lidla” mnogo velika gužva.
Onda sam se tek setila. Pa, da – „Lidl”. I šta sam drugo mogla nego da počnem da tražim izveštaje, snimke, tek koliko da vidim šta sam propustila.
Prvo mi je bilo neobično ono „tri, dva, jedan” i presecanje vrpce u 8 sati 16 gradova istovremeno kada i u Zrenjaninu. Bio je to i poziv za trku – ko će pre do kolica, ko će zgrabiti što više komada piletine, banana, šećera po povoljnoj ceni… Videla sam red u nedogled. Videla sam i našeg gradonačelnika kako plaća na kasi, ali nisam videla šta je pazario. Videla sam gužvu neviđenu, pa bolje što nisam išla. Bud ne volim rano da ustajem, bud se ne snalazim u gužvi, uvek me neko gurne, naleti na mene kolicima, mada koji komad piletine i banane po toj ceni ne bi bio na odmet. Po medijima se dosta pisalo i o tome da će se ta piletina preprodavati – to već ne znam, niti sam tako nešto videla.
Kaže mi Pera taksista da je na dan otvaranja bilo mnogo poziva – kolica mušterija su bila prepuna, jedva je robu uspevao da smesti u gepek, a, kako reče, putnici su držali cegere i u krilu… Skoro da i nije bilo poziva za druge delove grada, „Lidl”, i opet isto… Oni koji su išli posle 11. oktobra, kažu da je izbor dobar, cene pristupačne, još je bilo banana (za piletinu sam zaboravila da pitam).
Akcijske kupovine nisu ništa novo ni kod nas, ni u svetu. Niti gužve. Samo, naš kupac se opredeljuje za hranu. U svetu, „bore se” za tehničku robu ili skupe mobilne telefone, ili firmiranu garderobu. Takva nam je, eto, naša svakodnevica…
