Ko su gradske face? Moglo bi se reći da su to ljudi koji su zavredeli pažnju svojih sugrađana, koje „ceo grad zna, neobičnih hobija, karaktera ili načina odevanja, koji su doneli nešto novo svome gradu, i koji ga vole”.
– Jako me nervira kada se ljudi žale da je Zrenjanin bezveze grad, a nije Zrenjanin bezveze već su ljudi u Zrenjaninu bezveze. Kao, Beograd je bolji. Nervira me to potcenjivanje. Zrenjanin je super grad, samo kada bi svako gledao šta njega interesuje i kada bi se posvetio tome, svima bi bilo bolje. Svi očekuju da im neko drugi nešto završi – priča Vuk Protić, dvadesetsedmogodišnji hip-hoper, di džej i nastavnik engleskog.
Nedavno je objavio novu pesmu i spot „Ne mogu da stanem”, a već četiri godine kao di džej organizuje „Pjur” žurke, na kojima se okupljalo i do 500 ljudi, kada je u Zrenjaninu bilo više klubova zainteresovanih za elektronsku muziku. Kako bi shvatio da je predavanje engleskog deci zanimanje koje ga najviše ispunjava, Vuku je bilo potrebno da ode na Daleki istok, čak u Kinu.
DI DŽEJ NIJE DŽUBOKS
Vuk je muzikom počeo da se bavi u sedmom razredu, kada su, kako kaže, on i drugar slušali domaći rep i počeli da prepevavaju te pesme.
– Onda smo vremenom počeli da pišemo tekstove i da izrađujemo svoje matrice, što je bilo baš popularno početkom dvehiljaditih. Sada se ne bavim time tako aktivno kao ranije, snimim povremeno neki singl čisto za svoju dušu, a više radim kao di džej i puštam hip-hop, to su „Pjur” žurke, čiji sam organizator od 2013. godine. Time sam počeo da se bavim iz jednog jedinog razloga – nisam imao gde da izađem u gradu – priča on.
Nije želeo da čeka „kada će se nešto organizovati” nego je odlučio da se sam angažuje. Išao je od lokala do lokala, sa idejom da se napravi žurka kakvu nema niko u gradu. Samo ga „Maks”, sadašnji „Kafemat”, nije „iskulirao”.
„Pjur” događaji su postajali sve popularniji, a na žurke u „Zelenom zvonu” umelo je da dođe i do 600 ljudi – kaže Vuk, dodajući da ne može da prežali što kultnog Pozorišnog kluba više nema.
– Sada je teško naći i mesto za organizovanje ovakvih žurki, a otkako sam otišao u Kinu, ljudi su malo i zaboravili, jer niko nije nastavio tradiciju hip-hop žurki. Sada su došli i neki novi klinci koji slušaju rep, ali često ono što oni smatraju repom, ja ne smatram. Desi se da dođu na žurku, i kažu pusti mi ovo.
Vuk napominje da di džejevi danas retko imaju svoj koncept, već da češće „puštaju narodu šta voli”, što on ne praktikuje.
– Kao da sam džuboks ili Jutjub. Kada znaš svaku pesmu unapred, onda kao da nisi na žurci nego da sediš u sobi i puštaš muziku samom sebi. Više sam u fazonu da iznenadim ljude muzikom.
HIP-HOP U NOVOM RUHU
Sa hip-hopom je Vuk najbolje upoznat, kako sa domaćim, tako i sa stranim, ali vremenom je širio svoje muzičke vidike.
– Kada sam završio srednju školu otvorio sam se i prema drugim žanrovima, do tada sam slušao samo rep. Volim ja i narodnu muziku, ali ne volim ovu novokomponovanu, mešanu sa raznim elektronskim pravcima – priča on.
Upravo ova otvorenost ga je navela da proba nešto novo pri snimanju pesama, te da stvori hip-hop pesme u, kako kaže, novom ruhu.
– Sada sam rešio da semplujem – to je kao stvaranje muzičkog kolaža uzimanjem delova drugih pesama. Time sam izvorni hip-hop predstavio u novijoj produkciji. To sam primenio kod ove poslednje pesme „Ne mogu da stanem”, u koju sam umetnuo deo dečje pesme Dragana Lakovića „Lako je prutu da se sokoli”, što ljudi uopšte nisu shvatili, mada im je zvučalo poznato. Sada uzimam delove iz starih narodnih pesama, to bude par sekundi, niko ni ne primeti – objašnjava on.
Vuk se upoznao i sa najpoznatijim muzičarima srpske rep scene, kada je bio predgrupa na njihovim gostovanjima u Zrenjaninu, između ostalog, sa Strukom, Bed Kopijem, Prti Be Geom. Popularnošću se nikada nije opterećivao.
– Nemam taj trip da budem poznat. Dovoljno mi je da moju muziku razumeju ljudi koji su u istom fazonu kao i ja. Kao klinac sam imao raznih negativnih reakcija – tako je svima koji se bave muzikom – pa sam se navikao da me ne zanima svačije mišljenje. Mada, opet mi bude drago kada se nekom nepoznatom svidi to što radim, što se desilo sa poslednjom pesmom, na osnovu komentara na internetu. Nisam razmišljao da će to možda slušati i neko ko ima 50-60 godina, ko možda nije u tom svetu i ne sluša tu vrstu muzike – priča on i dodaje da to nisu njegovi fanovi, već da su ljubitelji njegove muzike prijatelji ili istomišljenici koje je upoznao preko interneta.
ISKUSTVO IZ KINE
Iako se muzikom bavi već više od decenije, ona je za Vuka hobi, dok je u međuvremenu stalno bio u potrazi za „stalnim” poslom. Radio je kao referent nabavke u jednoj firmi u gradu, zatim kao producent na televiziji „Eurobanat”, a potom i sa drugarima Istokom i Ilijom na izradi drvenih naočara.
– Međutim, nije se pronalazio u ovim poslovima, te je pre dve godine otišao u Peking da predaje deci engleski. Život u Kini mu se svideo, iako mu je glavni cilj bio da zaradi novac i da se vrati kući, porodici, prijateljima i devojci.
– Moj utisak je da se u Kini bolje živi nego ovde, tamo svi mogu da nađu posao, a takođe su tehnološki jako razvijeni. Grad je jako bezbedan, s obzirom na to da u njemu živi 24.000.000 ljudi – kaže on i dodaje da u Kini jako vole strance.
– Dešavalo se da odem u neki drugi kvart u Pekingu van centra i da vidim zečeve i prasiće kako trče ulicama. Ljudi me gledaju, otkud belac ovde, pa su me često pitali i da se slikamo. Međutim, vremenom mi je to postalo neprijatno, ponašali su se kao paparaci, ni ne pitaju da li smeju, nego idu za tobom i snimaju te telefonom. Onda sam uzimao ja telefon i snimao njih, nisam znao kako da im objasnim da mi je neprijatno – priča on, smejući se.
Vuk se vratio iz Kine pre godinu dana, a sada predaje engleski u jednoj privatnoj školi. Voli da radi sa decom i dodaje da mu je iskustvo nastavnika engleskog u Pekingu pomoglo da se ovde zaposli. Naravno, nastavlja da se bavi muzikom, za svoju dušu.
KULTUROLOŠKE RAZLIKE – Ljudi u Kini pljuju, mljackaju dok žvaću, muškarci puštaju nokte – to je kod njih kulturološki prihvatljivo, meni je bilo vau, kao da sam na drugoj planeti. Takođe, Kinezi i u Kini i kod nas često žive u svojim prodavnicama. Dešavalo mi se tamo da uđem u prodavnicu, a čovek kupa bebu unutra u koritu i dete mi maše – prepričava on i dodaje da je u Kini naučio da je topla voda univerzalni lek, za prehladu, glavobolju, bolove u stomaku.
