I šta sad?

Piše: MILENA BEČEJAC
Grad nam je sve više opasan onim narandžastim rupičastim mrežama ili žičanim ogradama. Išla sam nedavno u Elektrotehničku školu „Nikola Tesla” na promociju knjige o velikom štrajku prosvetnih radnika. Glavni ulaz zatvoren, stvaljene mreže za zabranu prolaza. Pre neki dan, osvanule su i s begejske strane Muzičke škole. Tu se odronio deo zida ispod krova. Takođe, u srednjoškolskom internatu, zbog bezbednosti, zatvoren je deo doma, navodno zbog toga što je objekat ugrožen postavljanjem solarnih panela na krovu. To su 62 mesta manje za srednjoškolce koji se školuju u Zrenjaninu, a stanuju u domu.
Uopšte, tih zaštitnih ograda koje nas upozoravaju da idemo što dalje od zgrada, kao recimo u Ulici kralja Petra, u delu zgrade gde je Regionalna privredna komora. Sve ih je više. Dovoljno je da prođete pored zgrade u kojoj je smešten Centar za socijalni rad, koja se nalazi tik uz Županijski, gradski park. Na fasadi su sve sami krateri, izgleda ružno i tužno, ali tu nema zaštitnih oznaka. Ništa nije u boljem stanju ni zgrada u kojoj se nalaze Hitna pomoć i stomatološka poliklinika. A tek glavni sokak…
Oko stambenih kuća takođe. U Đure Jakšića sa jedne strane se obrušava stara kuća, s druge strane se podiže nova zgrada, kažu prva kod nas sa energenskim pasošem. Stari, ne tako stari, nešto noviji i novi objekti, pomešani po gradu, navode nas da se zapitamo kakav će nam biti grad za koju godinu, za koju deceniju. Od centra, pa na dalje, čini mi se da gotovo nema ulice u kojoj nema oronulih zgrada, srušenih starih kuća… Sve kao da se urotilo protiv grada, i zub vremena, i dugogodišnja nebriga od koje nisu pošteđena ni zdanja koja su pod zaštitom kao kulturna dobra.
Ulice menjaju lik, menja ga i grad. I to je valjda normalno. Samo nije normalno što prolazimo pored svih tih zdanja i okrećemo od njih glavu…

FacebookTwitter