Inauguracija

Piše: Ljiljana Bailović

Avaj, Vučić me je podelio na dva dela, potpuno je, takoreći, raspolutio moj kognitivni aparat, prosto ne znam šta da mislim. S jedne strane, moje egalitarno biće se iz najdublje dubine protivi svim tim pompeznim stvarima, pretencioznim protokolima, baroknim scenarijima, krunidbenim svečanostima, priredbama za svetsko pokazivanje, zabavama „ko-je-ko” u regionu i šire. Jedini elitizam koji priznajem, to je elitizam znanja, ali ni taj ne sme da se ispoljava banalno. Ni u Titovo doba nisam mogla da svarim one dvorske manire (sve sa pudlicama), kraljevske svite na dočecima i ispraćajima, pretorijanski karakter sletova njemu u čast…
S druge strane, ovo je – planetarno – vreme rijalitija i postistine, važno je da izgledaš, a ne da budeš, demokratska suština menja se za suštinu zabave, i uopšte – Holivud je, još onomad, pobedio u celom svetu, teško da Srbija može mimo sveta. U tim okolnostima valja nam opstati, stvoriti imidž o sebi, jer imidž je sve, bitnije je da raspolažeš imidžom, nego istinom. A to se, valjda, najbolje postiže pokazivačkim veštinama, opsenarskim talentom, spektaklom koji tome služi – čini se da je, recimo, Kolinda bila zadovoljna kraljevskim dočekom, što je svakako bolje nego da je otišla frustrirana, pa su i bolji izgledi da će komšijski odnosi biti pristojniji (šta ćemo kad su kraljice očito „na ceni”, drugarice mnogo manje).
Pa dobro – i? Kakav je bio Vućčićev spektakl? Je li poslužio svrsi? Ne znam, nemam odgovor – kao što rekoh, ne mogu da se prikupim, podelio me čovek, još se sabiram…
Ipak, ako me pitate šta se meni tamo najviše dopalo, to su svakako supersonični vozovi, koje je, u jednom momentu, pomenuo Vučić u svom motivacionom govoru, dotakavši se Tesle. Uvek sam volela vozove. I daljine. Meni je i u onoj Titovoj Jugoslaviji bilo tesno, volim da živim u svetu, da sam u svetu kod kuće. Zabrani nisu za ljude…

 

FacebookTwitter