Htela sam nešto o pobedi Trampa (moja teza je da uspeh duguje tome što je majstor za rijaliti program: politika je odavno šou biznis, ali se u šou biznisu promenio format, i nije više mjuzikl glavni, već rijaliti), ali sam odustala, jer vidim da tu ima mnogo jačih stručnjaka od mene. Pa krenuh na druge novinske teme. Evo: najkasnije u naredne dve nedelje Vlada Srbije bi trebalo da usvoji nacrt strategije razvoja industrije informacionih tehnologija, piše u dnevnoj štampi, uz procenu da bi na našem tržištu, u ovom momentu, moglo da se zaposli čak 30 hiljada IT stručnjaka! Ali ih nema. Tek treba da ih školujemo, ali nije dovoljno, kažu, da se samo povećaju upisne kvote na odgovarajućim fakultetima, nego se mladi moraju uputiti u ovu oblast od osnovne škole.
A imamo li mi nastavnika informatike koji bi decu mogli da okrenu ka informacionim tehnologijama? Pa imamo, samo što nam trenutno ne trebaju. Valjda dok se ne usvoje svi ti nacrti i strategije… Pošto znam informatičare u školama koji su ove godine spali na 80 odsto norme časova, i manje… Moraće da se pritrpe sa 80 odsto plate (ili manje), dok se država ne pripremi za novu reformu školstva, kada će informatika postati obavezan predmet. Ne lipši magare do zelene trave. Svima je jasno, i u školama, možda čak i ministru, da je informatika potrebna. Ali, ne sad, nego posle, dok se mi smislimo i zaletimo!
Sećam se one dosetke iz prošlog veka – da su (školske) reforme osveta loših đaka. I ne samo da je ta dosetka još aktuelna, nego dobija na snazi! Jer, danas imamo i takve (privatne) škole koje legalno platiš pa završiš, a posle – što partijske, što rođačke i zemljačke veze, i eto te u ministarstvu. Vučić je, doduše, ponosan na svoju pravu diplomu, ali pogledajte ko mu je u sviti, po horizontali i vertikali, sve do mesne zajednice, ko aplaudira iz prvog reda, ko sedi u foteljama… I, tu smo gde smo. A tek je počelo. Čini se da je, najzad, Srbija deo sveta, a i u svetu je, eto, cirkus pobegao iz šatre.
