Ljudi imaju iskrivljenu sliku o našem poslu. U filmovima vidite kako stjuardi poslužuju putnicima hranu i piće, a u stvarnosti to je samo nekih 10 odsto našeg posla, kaže Pećanac
U dvorcu Kaštel sreli smo se sa Mihajlom Pećancem (23), mladićem iz Ečke koji može da se pohvali da radi posao koji voli i u kojem uživa. On je već godinu dana stjuard u jednoj stranoj avio kompaniji. Sa njim smo razgovarali o tome kako se obreo u tom poslu za koji mnogi misle da je zabavan i zanimljiv.
Mihajlo priznaje da o avionima, u kojima sada provodi mnogo vremena, u početku nije znao gotovo ništa i dodaje da mu je prvi let bio pomalo strašan. Istovremeno, naglašava da sada uživa u svakom trenutku leta dok sa koleginicama, kolegama i posadom klizi kroz beskrajno nebesko plavetnilo. Otkriva nam da je do sada bio u desetak zemalja i kaže da mu se najviše sviđa Italija, posebno Milano.
Kako je došlo do toga da postanete stjuard?
– Zapravo sam od malih nogu želeo da radim taj posao. Oduvek me je privlačio život koji vode stjuardi, sviđa mi se da putujem po svetu, upoznajem nove kulture i ljude. Takva sam osoba – moram da se krećem, što se kaže – ne drži me mesto, a volim i da istražujem. Upravo ovde, u ečanskom Kaštelu, radeći na recepciji na internetu sam video oglas kompanije za koju danas radim. Malo sam istraživao njihov sajt, želeo sam da detaljno vidim o čemu se radi. Obično avio kompanije traže osobe koje imaju 21 godinu i više, a ona za koju sam se ja opredelio tražila je osobe od 18 godina i starije. Popunio sam sve što su tražili od podataka, poslao im moju biografiju i posle par nedelja su me pozvali na, kako to oni zovu, otvoreni dan (open day). Bilo je tamo više od 200 ljudi, od kojih je nas desetorica odabrano. Iznenadio sam se što sam izabran, jer tada nisam znao kako te stvari funkcionišu.
Došao sam obučen u običnu majicu i farmerke, a tamo su bili ljudi ozbiljnih profila, odeveni u elegantna odela, sa koferima. Posle godinu dana pozvali su me u Beograd i tada sam upućen na obuku.
Kako izgleda obuka? Da li je to ono što ste očekivali?
– Mnogo je teže postati stjuard nego što ljudi misle. Inače, obuka je bila van Srbije i trajala je dva meseca. Radili smo na engleskom jeziku, što meni lično nije predstavljalo problem jer ga koristim i privatno.
Koliko je vaš posao drugačiji od onoga što ljudi zamišljaju?
– Ljudi imaju iskrivljenu sliku o našem poslu. U filmovima vidite kako stjuardi poslužuju putnicima hranu i piće, a u stvarnosti to je samo nekih 10 odsto našeg posla. Na primer, moramo da znamo gde nam je oprema u slučaju evakuacije, da znamo komande. Na obuci nas uče osnovama prve pomoći kako bi u najgorem slučaju mogli da pomognemo putnicima jer smo udaljeni 11 kilometara od zemlje, a u blizini nema bolnice. U avionu moramo da pratimo svaki zvuk, da budemo upoznati sa različitim indikatorima, a njih je mnogo.
Kako izgleda vaš radni dan?
– U našem poslu izgled je vrlo bitan jer reprezentujemo kompaniju za koju radimo, pa sve mora da bude, što kaže naš narod „pod konac”. Zato tome posvećujemo pažnju i dosta vremena nam odlazi na sređivanje. Posle toga odlazimo u kancelariju gde se uoči leta održava sastanak sa posadom. U avionu svako ima svoje mesto, zna se ko stoji kod kojih vrata, to se dogovara sa kapetanom i perserom – glavnim stjuardom.
Koliko je strašna turbulencija? Videli smo u filmovima da tada putnici najviše paniče?
– Turbulencija je ništa (smeh), to je samo manji potres. Najveća opasnost je, u stavri, prilikom poletanja i sletanja aviona, tada postoji rizik da letelica sleti sa piste, da se zapali u najgorem slučaju. Onda bi bila potrebna evakuacija i tu se vidi koliko je posada uvežbana jer mora da izvuče mnogo ljudi što brže. Ja nisam, hvala Bogu, bio u nekim opasnim situacijama, ali bilo je i onoga što nije baš prijatno. Izdvojio bih neke medicinske intervencije, a to ume da bude nezgodno ako niste spremni.
Da li biste preporučili mladima da se bave ovim poslom?
– To je idealan posao za mladu osobu, pogotovo ako voli da putuje, da upoznaje nove kulture i ljude. Ko se u tome prepoznaje, neka se prijavi. Sa druge strane, moram da kažem svojim budućim kolegama (smeh) da ovo nikako nije lak posao i da je potrebno mnogo strpljenja i tolerancije jer se susreću različiti ljudi i razne kulture.
Ako neko želi da radi ovaj posao samo da bi bio lep ili lepa kao stjuardi sa televizije ili filma, neće se dugo zadržati.
