Nema lakih utakmica za suđenje. I na onima koje se na prvi pogled čine takvima, često dođe do nepredviđenih situacija. Zato svakom meču pristupamo ozbiljno – kaže Mošorinski
U paru sa Aleksandrom Pandžićem, Ivan Mošorinski već 20 godina deli pravdu na rukometnim utakmicama u zemlji i širom planete. Naši sugrađani (profesori fizičkog vaspitanja, dupli kumovi) i ovih dana su veoma zauzeti: u toku je završnica evropskih i domaćih prvenstava, nedavno su sudili finale i plej-of Golfskog zaliva, a očekuje ih svetsko juniorsko prvenstvo koje će biti održano jula u Alžiru. Kada i zašto ste se opredelili za suđenje?
– Rukomet sam počeo da treniram u Osnovnoj školi „J. J. Zmaj” kod profesora Save Popova. Aleksandar i ja igrali smo u Gradnulici i Proleteru do 1997. godine. Te godine smo na državnom prvenstvu srednjih škola pobedili. Zbog obaveza na fakultetu, prestali smo da treniramo, pa nam je Ivan Grubački Guta predložio da polažemo za sudije, a pokojni Dušan Marijanović je počeo da radi sa nama. Kako je počela vaša karijera?
– Krenuli smo 1998. godine od najnižeg stepena takmičenja, godinu dana kasnije stekli smo republičku, ubrzo i saveznu kategoriju, a 2003. godine ušli smo u program „Mlade sudije Evrope”. Nakon završetka projekta, 2008. godine, za EHF kontinentalnu kategoriju položili smo u Portugaliji gde smo sudili finale prvenstva Evrope za žene. Potom smo u Španiji bili na prvom kursu za IHF kategoriju, a u Švajcarskoj smo 2010. godine položili za internacionalnu licencu. Sećate li se prve utakmice na kojoj ste delili pravdu?
– Kažu da se to zauvek pamti, ali ja ne mogu da se setim kojim ekipama smo delili pravdu. No, nikada neću zaboraviti debi u Ligi šampiona. Sudili smo u Grčkoj susret PAOK-a i Valjadolida, a za domaći tim igrao je naš školski drug i saigrač Milan Grubanov. Najznačajnije takmičenje na kojem smo sudili je Svetsko prvensvo za žene 2013. u Srbiji i finale juniorskog planetarnog prvenstva u Češkoj, iste godine. Koji meč vam je bio najteži za suđenje i zašto?
– To je polufinale Svetskog juniorskog prvenstva u Grčkoj, a sastali su se Nemačka i Egipat. Meč je obilovao grubim startovima i prekidima. Mi smo u 17. minutu dali crveni karton najboljem rukometašu Egipta, nakon čega nas je opkolio ceo tim te zemlje. Utakmicu su gledali predsednik IHF (Egipćanin) i šef sudija (Nemac), što je za nas bio dodatan pritisak, ali su nam na kraju čestitali, a igrače Egipta kaznili zbog ulaska na teren i pritiska na sudije. Nema lakih utakmica za suđenje. I na onima koje se na prvi pogled čine takvima, često dođe do nepredviđenih situacija. Zato svakom meču pristupamo ozbiljno i koncentrisano. Kakva su vaša iskustva u vezi sa odnosom publike prema sudijama?
– Imali smo sreću da smo u domaćoj ligi, uglavnom, sudili rukometašima sa kojima smo ranije igrali, pa nije bilo problema. Ali na „vrućim” terenima uvek ima povika sa tribina. Možda je čudno, ali je istinito da je lakše suditi Ligu šampiona (LŠ) nego domaće prvenstvo. U inostranstvu su utakmice spektakl, publika uživa u vrhunskom rukometu, a na tribinama su kompletne porodice. Koje takmičenje biste voleli da sudite, a do sada niste?
– Bili smo na svim kontinentima, ali bih izdvojio Nacionalne igre u Kini, Azijsku ligu šampiona u Saudijskoj Arabiji i Svetsko juniorsko prvenstvo u Dominikanskoj Republici. Želja nam je da delimo pravdu na prvenstvima za seniore, ali nažalost naš kvalitet nije dovoljan, jer se i tu politika meša…
Kakva je situacija u rukometu u svetu i kod nas?
– Rukomet se igra znatno brže, atraktivniji je za publiku, pooštrene su sankcije za grube startove koji su dovodili do ozbiljnih povreda. U Srbiji, koja je rasadnik rukometnih talenata, trenutno nije sjajna situacija, igrači već sa 18 godina odlaze u inostranstvo zbog nezavidne finansijske situacije u klubovima. PROLETERU TREBA JAK SPONZOR
– Naš Proleter je blizu povratka u najviši rang. Drago mi je što su u ekipi uglavnom rukometaši iz Zrenjanina i okoline. Očekujem da u skorije vreme neki jak sponzor, kao što je to svojevremeno bio „Naftagas” preuzme klub. To bi olakšalo funkcionisanje kluba i vratilo ga na staze stare slave – ističe Mošorinski.
