IVANA DIMIĆ, DOBITNICA NINOVE NAGRADE ZA 2016. GODINU: Ljubav i vera, nasuprot – smrti

Napisala je prvi roman i dobila NIN-ovu nagradu, postavši 63. dobitnik ovog priznanja. Prva promocija romana „Arzamas” Ivane Dimić, nakon što je poglašen za najbolji u 2016. godini, bila je u Zrenjaninu, 3. februra, u Narodnoj biblioteci „Žarko Zrenjanin”. Organizatori su zrenjaninska Biblioteka, list „Zrenjanin” i Humanitarno udruženje „Našem gradu s ljubavlju” .
Naslov „Arzamas” je Ivana Dimić pozajmila od Šklovskog koji u „Energiji zablude” navodi kako je Tolstoj u tom mestu usnio san o sreći i smrt. I objašnjenje već na koricama: Neobično i zvučno. Drama i priča. Stvarno i magično. Ljubav nasuprot smrti. A onda, uobličila, žanrosvkim iskorakom, koloplet sopstvenog života, u kojem dominira odnos sa obolelom majkom čija demencija menja sve, literarno iskustvo pretežno obojeno poetskim dušama Emili Dikinson i Marine Cvetajeve i svoju duhovnost.
Ivanu Dimić zrenjaninska publika je imala priliku da upozna kada je u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović”, bila član žirija na jednom od festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine, a na drugom voditeljka „okruglog stola” kritike. Oni koji čitaju, znaju je kao veštu spisateljicu priča, pozorišna publika kao vrsnu dramaturškinju, a kulturni poslenici kao damu koja je rukovodila Ateljeom 2012. i obavljala važne državne poslove.
Koliko su sve ove „staze” gradile put ka romanu?
– Sve što sam radila bilo je usmereno na književnost: i studiranje, i rad u pozorištu u kom sam se bavila dramskom literaturom, i pisanje proze i prevođenje drama i proze… i naravno čitanje. Moja radna biografija je srazmerno ispunjena iz tog razloga što je ceo moj radni vek iza mene.
Temu majke posvetili ste književnosti i veri. Demencija je, kako ste rekli, poput male smrti. I u „Arzamasu” radnja vodi ka smrti, a život i ljubav, ipak, pobeđuju. Kolika je to bila muka duhu?
– Tema romana je demencija, priča u romanu je o ćerci koja neguje bolesnu majku do njene smrti. A ideja je da je ljubav jača od smrti. A „muka duhu” je življanje, dok je pisanje oslobađanje.
Kroz dijaloge ste pokušali da pokažete koliko ćerka ne razume majku kada je bolesna. A kada ste shvatili da njena bolest „ne boli”, razgalili ste čitaoca humorom.
– Dijaloškom formom sam se služila da opišem kako bolest lagano i jedva primetno napreduje u običnim životnim situacijama koje su često komične. Svaki dijaloški fragment se smenjuje sa proznim koji je refleksivan i tom sukcesijom fragmenata je rešavan ritam cele pripovesti.
Metafizički svet, koji „spaja” dijaloge, ogromno je more koje napaja branu od stvarnosti. Kakva je ta druga stvarnost?
– Prozni fragmenti predstavljaju ćerkine refleksije o patnji i strah od približavanja smrti. Ćerka je pisac, pa je svet u kome boravi uglavnom svet literature i ona u tom svetu traži i nalazi odgovore na izazove stvarnosti.
Kažete da Vam je veoma važno pisanje. A šta je najvažnije i šta je za Vas pisanje?
– Najvažniji mi je mir u duši, a pisanje je nešto što već decenijama činim, moglo bi se reći da je pisanje moj način da razumem i savladam življenje.
Pisanje zahteva osamu, tišinu, svoj topli dom. Kako ste se borili sa tim činjenicama dok ste bili aktivni u pozorištu i obavljali državne poslove. Da li je pisanje trpelo?
– Setite se da je Kafka radio u banci, Laza Lazarević je bio lekar, kao i Čehov, Laza Kostić pravnik… Umetnik stvara zato što mora, a živi kako se snađe. S druge strane, svaki čovek ima trenutke u danu kada je sam sa sobom. To su trenuci tišine, u takvim trenucima pisac piše. A rad u pozorištu je bio uvek podsticajan, jer sam bila okružena kreativnošću i stvaralaštvom. Što se tiče državnih poslova, njih sam obavljala u najtežem periodu svog života jer su se tako sklopile okolnosti…ali baš u tom periodu napisala sam „Arzamas”.
Mnogo ste prevodili, da li to sada ostaje po strani?
– Prevođenje je takođe važan način da produbljujete znanje sopstvenog jezika, pa mogu da kažem da mi je i prevođenje pomagalo u kristalisanju načina izražavanja. Ne znam da li ću još nešto nekad prevoditi, teško je predvideti.
Emili Dikinson je, očigledno, na prvom mestu. Koji su još vaši pisci, po sentimentu, stilu, snazi….
– Emili Dikinson je velika pesnikinja čija mi je biografija omogućila da od nje napravim lik za drugi deo romana. Što se tiče drugih pisaca, lista je beskrajna, ali izdvojiću Gogolja za ovu priliku.
Ovo je prvo gostovanje izvan Beograda, nakon što ste primili NIN-ovu nagradu. Koliko treba snage da „podnesete” slavu, s obzirom na onu, Dikinsonove, „Ja sam niko”, „A ko si ti”?
– Sic transit gloria mundi…Nije slava nešto sa čim se u mojim godinama teško izlazi na kraj. Osim toga brzo će se to završiti.
ISPOVEST
Iskrenost koja krasi ovu knjigu ispovest je koja osvaja čitaoca. Može li ona da naudi autoru?
Svaki pisac je iskren, ne znam ni jednu knjigu vrednu u literarnom smislu koja laže. Svaki umetnik, uostalom, u svom stvaralaštvu traga za istinom. Iskrenost ne može da naudi. Postoji samo razlika između dobre i loše literature. A to nema veze sa iskrenošću, nego sa talentom za pisanje.

B. Jajić

FacebookTwitter