Izgubljeno nađeno

Piše: Ljiljana Bailović
Na vratima kuće pored koje svakodnevno prolazim, juče se pojavilo obaveštenje da su tu, ispred, pronađeni neki ključevi „renoa”, pa ko ih je izgubio, može da pozvoni… Jutros, vidim, cedulja je skinuta sa vrata. Znači – našao se vlasnik izgubljenih ključeva, to je, izgleda, bila (dramatična) epizoda sa srećnim krajem.
Moj slučaj takođe može u rubriku „izgubljeno-nađeno”. Mada je, zapravo, to bio susret sa beogradskim džeparošem, na Slaviji. I nije imao tako povoljan ishod – iako je moglo biti i gore. A odmah sam posumnjala da je to bio ulični lopov, jer me je bez razloga odgurnuo dok sam ulazila u gradski autobus. Torba koju sam nosila o ramenu – otvorena. Brzo je pretražim – nema mi novčanika! Nije u njemu bilo puno para, samo sitnina, ali su bile bankarske kartice i lične isprave. Dok sam, u glavi, grozničavo „rekonstruisala događaj”, autobus je već prešao razdaljinu dve stanice i zaustavljao se na trećoj. Jedva da je bilo nekoliko putnika, niko ne liči na lopova. Izađem iz autobusa i, bog-zna-zašto, pođem peške unazad. Usput odmah pozovem Banku, njen kol-centar ima opciju „u slučaju krađe kartice, pritisnite 1”… Dok sam stigla do autobuske stanice na kojoj se odigrao prvi čin ove drame, karticu sam već uspela da otkažem. Dobro je, bar sam sprečila veću štetu.
I, dok sam se tu premišljala šta ću dalje, vidim u korpi za đubre, na vrhu – moj novčanik! I u njemu – sve, osim novca, kojeg ionako nije bilo mnogo. Džeparoša očito nije interesovala plastika, već samo keš. Sreća da je bio fin, pa je novčanik bacio u korpu – da ga je zafrljio u obližnje žbunje, nikad ga ne bih našla… Eto, jeftino sam prošla.
U stvari, nije baš bilo jeftino. Otkazivanje ukradene kartice koštalo je dosta. Pogotovo što sam je, „živu i zdravu”, našla 10 minuta kasnije, u odbačenom novčaniku…
Ispade da bi bilo bolje da Banka nije imala telefonsku opciju „pritisnite 1”… Banka predusretljiva, lopov fin, a ja nadrljala.

FacebookTwitter