JOVAN CARAN DENIS – UMETNIK, VEČITI DEČAK, GLUMAC, KREATOR LUTAKA, REDITELJ…

Lutka je instrument u rukama umetnika

On je čarobnjak lutkarstva i animacije. Njegova mašta je fascinantna. Večiti dečak koji se igra jednako u pozorištu, kao i u životu. Jovan Caran, poznat među kolegama kao Denis, dugogodišnji je glumac Lutkarske scene Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”. Dobio je sve moguće lutkarske nagrade. Autor je brojnih lutkarskih projekata, a naučio je i mnoge mališane u Zrenjaninu kako se lutka pravi i „oživljava” i kako iz knjige „iskače” – pozorište.
Caran ima bogato iskustvo glumca, reditelja, kreatora lutaka i scenografije, autor je tekstova i predstava, dobitnik pedesetak nagrada. Bio je i predsednik žirija na Susretima profesionalnih pozorišta lutaka Srbije u Zrenjaninu.
Kako ocenjujete najnoviju lutakarsku pozorišnu produkciju u Srbiji?
– Nedavno smo u Zrenjaninu imali priliku da pogledamo po jednu predstavu iz svakog lutkarskog pozorišta u zemlji. Ako pretpostavimo da su izabrane najbolje, onda se izdvajaju dve stvari koje bodu oči. Prva je reciklaža isluženih bugarskih predstava, verovatno posledica sve veće besparice, a druga je zanemarivanje lutke. Pri tome podrazumevam da se premalo obraća pažnja na animaciju.
Šta je za Vas lutka, imajući u vidu teoretičare, poput Henrika Jurkovskog, koji razlikuje pozorišnu lutku od lutke igračke?
– Lutka je tema mnogih naučnih radova – lutka kao magijski predmet, lutka – pokrenuta figura, lutka – glumac koga nema… Od velikog Getea, preko Edvarda Gordona Krega, Henrika Jurkovskog, Sergeja Obrascova i Vjeslava Hejnoa mogli smo pratiti razne teorije o suštini lutke. Učeći od ovih velikana, ali i kroz sopstvenu praksu, došao sam do svoje ideje o tome šta je lutka. Po mom mišljenju, lutka je instrument u rukama umetnika. Violinista, pokrećući rukama gudalo, proizvodi uzbudljive tonove, a lutkar svojim rukama pokreće lutku i tako kod gledalaca stvara umetnički doživljaj. Uz to, lutka ima svoju alegorijsku prirodu i može da bude metafora sama po sebi.
Na koji način lutkarsko pozorište stimuliše veru gledalaca u snagu života plastično uobličene materije?
– Lutka je oduvek služila da oživi neki prizor, bilo magijski, mitski, religiozni ili neku bajku. I slikari su na svojim platnima oživljavali prizore koje posmatrač doživljava. Scenska umetnost, pak, deluje na više čula, a ne samo na oko. Lutkarstvo ima još jednu prednost. Ova umetnost se delom oslanja i na ostatke animističke prirode čoveka, preostale iz doba kad su ljudi verovali da svaki predmet ima svoju dušu i volju.
Rano ste se opredelili za pozorišnu umetnost. Počeli ste u nekadašnjem Domu mladosti, uz reditelja Mišu Martinova Dživa i avangardno pozorište. Kako pamtite taj period?
– Srećna je okolnost da sam, zahvaljujući legendarnoj kreativnoj atmosferi u starom Domu omladine, rano pronašao svoj put. Miša Martinov – Dživ i Milan D. Vukotić su bili istinska avangarda, oslanjajući se na prethodnu istoriju teatra, pravili su velike korake napred. Možda i prerano. Ali ne iz ove perspektive. Ono što smo tada radili, a kasnije i u beogradskom „Dadovu” i dalje je avangarda.
Otkuda odlazak u svet lutkarstva?
– Posle avanture u starom Domu omladine, veliki deo trupe je na nezaboravno ludoj audiciji, primljen u Dramski studio profesora Jovana Bate Putnika. I danas pamtim kada se, tada već sedamdesetogodišnji profesor, popeo iz gledališta na pozornicu da bi pokazao na mene i rekao: „Ovaj mladić razmišlja na pozorišni način”. Većeg komplimenta za mene nije bilo. I Bata Putnik je voleo da predmete i scenografiju tretira kao metaforu, a to je već blisko lutkarskom načinu razmišljanja. Par godina kasnije zaposlio sam se u Lutkarskom pozorištu i otkrio nezamislivo bogat svet lutkarstva.
Vaša animacija je čudesna. Nema predstave, a da ne uspostavite najprisniji kontakt sa najmlađom publikom, a to ne može da se nauči u školi glume.
– Dok sam bio pripravnik, godinu dana sam morao da provedem par sati dnevno vežbajući rad sa lutkom. Još čuvam dnevnik u kome je sve to zabeleženo, sat po sat, dan po dan. Mnogo godina posle toga vodio sam lutkarsku školu i insistirao da polaznici istražuju jezik pokreta i kasnije to prilagode mogućnostima lutke. Publika zna da ceni kad lutka prikazuje razne emocije i situacije.
Sa Bibliotekom „Žarko Zrenjanin” organizujete radionicu „Od kartona cela vasiona” koju ste izveli i na prošlogodišnjim 60. „Zmajevim dečjim igrama”. Kakve su to 3D knjige „iskakalice”?
– Moja „teorija” ili bolje rečeno iskustvo, govori da je gledaocima nebitno ima li princeza na glavi krunu od žeženog zlata ili od staniola sa čokolade. Ukratko, materijal na sceni nije bitan sve dok ima svoje jasno scensko značenje. Lutkarstvo je, kao uostalom i druge umetnosti, „spektakl u duši gledaoca”. Tako sam pronašao da je papir najpodesniji i izuzetno blagodaran da se pomoću njega osmisli scenski prostor. Jedan od načina za izradu scenografije su, za scenu prilagođene, trodimenzionalne knjige. Uradio sam i nekoliko predstava koristeći takav način. Znanje u izradi trodimenzionalnih knjiga preneo sam i značajnom broju polaznika radionice u Biblioteci.
I Vaša ćerka, čuvena mačevalka Romana Caran, opredelila se za umetnost, filmsku umetnost?
– Za razliku od sina Borisa, koji je više naklonjen programiranju kompjutera i tehnici, kćerka Romana ima umetničku „žicu”. Oduvek sam mislio da će postati slikarka, na mog oca, ali nije. U jednom trenutku je sa polica naše biblioteke pokupila sve knjige koje se bave istorijom i teorijom filma, preostale iz vremena moje zaluđenosti sedmom umetnošću. Ubrzo je upisala i završila filmsku režiju. A trenutno igra u predstavama po sopstvenom tekstovima. Podrazumeva se, i sa lutkama koje sama izrađuje.
Setih se kako ste u Vrsaru, na plaži Anita, snimili jedan film u kome smo igrale kao gimnazijalke Maja i ja?
– Dok kroz Zrenjanin nije probijena magistrala, postojala je zgrada u ulici Cara Dušana broj 13. Tu se nalazio Foto i kino klub sa logičnim nazivom „CD 13” Tamo sam snimao i razvijao svoje prve crno-bele i kolor filmove. Bio je tu i jedan animirani „Kako su Melenčani teglili dasku”. U to vreme svuda sam nosio svoju kameru „Kvarc 3” na navijanje i sa rolnom za tri minuta filma. A taj gore pomenuti je neslavno završio, pošto je nestalo filmske trake pre završnog kadra, koji je nosio poentu. U tom filmiću je, osim ekipe sa „štrafte”, glumio i jedan Francuz, pa se može reći da je to bila „međunarodna” produkcija.

25 - 1 A ovako to ide
Koju muziku volite, šta čitate, stignete li da idete u pozorište i izvan Zrenjanina?
– Tokom rada na pripremi predstave potrebno je pažljivo odabrati muziku. Svaki prostor ima svoju muziku. Za predstavu u stilu sicilijanske „Kantastorije” uživao sam u slušanju tarantela izvođenih na gitari, mandolini i tamburinu. Bio sam zadivljen i gruzijskim osmoglasnim pevanjem u vreme dok sam tražio muziku za „Pobratima Vetra”. I tako od predstave do predstave. Svaka muzika, nezavisno od žanra, može da inspiriše i podrži stvaralački naboj i ja zato volim Muziku. Jednom su mi nadobudni „TV intervjuisti” na ulici zapretili pitanjem, šta sam poslednje pročitao i ja sam spremno odgovorio: „Celu prednju stranicu praška za pranje rublja”. Ako bih morao ozbiljno da odgovorim na to pitanje, to bi bile knjige od programiranja baze podataka i interneta preko teorije stripa i radova sa temom iz lutkarstva, mitologije istorije do takozvane lepe književnosti. Ukratko – sve što može da bude potpora i inspiracija u bavljenju lutkarstvom.
Napravili ste i održavali internet sajt o lutkarstvu. Zašto ga više nema?
– Ne samo da sam ga napravio i unosio podatke nego i plaćao njegovo postojanje na internet mreži. Tamo je bilo više od 300 članaka posvećenih lutkarstvu, pa intervjua, opisa lutkarskih tehnika, rečnik lutkarskih pojmova, biografija poznatih lutkara, sve to prigodno ilustrovano. Ukratko, jedan skoro enciklopedijski sajt. Nažalost, kada je dostigao brojne dnevne posetioce, hakeri su počeli da ubacuju svoje poruke i postalo je skoro nemoguće da se izdvoji „neprijateljski kod” iz hiljada linija naredbi koje čine jedan sajt. Sve podatke sam sačuvao i oni sad čekaju bolja vremena kod nekog sigurnijeg, ali i skupljeg provajdera.

25 - 1 C Radionica u Biblioteci
Znam da ste mogli da odete iz Zrenjanina, zajedno sa porodicom. Zašto ste ostali?
– To za mene nikad nije bila opcija vredna razmatranja. Istina je da u velikim gradovima ima više prilika za razne poslove, ali je istina da su svuda deca ista i podjednako vredna da prisustvuju lutkarskoj predstavi. U tom smislu je svejedno na kom delu globusa se igra predstava. Zato sam bio i ostao veran publici u svom gradu.
Kakvi su vam planovi, s obzirom da ste „penzioner”?
– Glavni plan je da me i dalje bude u svetu lutkarstva na ovaj ili onaj način. Smisliću još neke predstave koje mogu da igram sam, van „zvaničnog” pozorišta. Igraću, kada je potrebno, u bivšoj matičnoj kući. Trenutno dorađujem tekst dve lutkarske predstave, a pomalo stidljivo sam počeo da objavljujem i teorijske radove u stručnim publikacijama. Ko zna, možda ću napisati i nešto opširnije u formi knjige. Deo vremena u sopstvenoj radionici konstruišem razne mehanizme za pokretanje i vođenje lutaka. Osmislio sam i kurs za upoznavanje i animaciju marionetske lutke. Početni deo tog kursa upriličen je na „Lut-festu” u Istočnom Sarajevu prošle godine. Ako se steknu uslovi, od kojih su neki i gotovo nemogući, u saradnji sa Bibliotekom, napraviću trodimenzionalnu knjigu „Mitska bića kao ugrožena vrsta”.

BRANKA JAJIĆ

FacebookTwitter