Ljubav uvek na kraju pobeđuje – i u srcu horske tradicije
Senka Milisavljević, magistar horskog dirigovanja, profesorka u Muzičkoj školi „Josif Marinković” u Zrenjaninu i dirigentkinja horova Pevačkog društva „Prepodobni Rafailo Banatski” osvojila je, zajedno sa svojim horistima, brojna priznanja u zemlji i inostranstvu. Najnovija nagrada je i najveća – titula pobednika u natpevavanju na 52. „Mokranjčevim danima” u Negotinu.
Koliko je truda bilo potrebno do ove titule kojoj se raduje ceo Zrenjanin?
– Sam poziv za učešće na „Mokranjčevim danima” za nas je značio jako mnogo, jer umetnička i programska komisija Festivala, određuje, bira i poziva samo najbolje i najkvalitetnije horske ansamble iz zemlje i inostranstva za koje veruje da su dostojni da učestvuju na ovom najvećem i najznačajnijem festivalu umetničke muzike u Srbiji, a i šire. Festival „Mokranjčevi dani”, ove godine se održao po 52. put, u Negotinu, rodnom gradu našeg najvećeg srpskog kompozitora Stevana Stojanovića Mokranjca, što govori o dugoj tradiciji. Izvođenjem Mokranjčevih dela na Festivalu čuva se njegov opus, duh i stilski pravac koji je zasnovan na folkloru i živi do danas u našoj srpskoj muzici. Svest o svemu tome kod pevača je povećavala volju i želju za što boljim plasmanom u natpevavanju. Neophodno je bilo zajedničko angažovanje svih nas, uz ogroman trud i nesebično ulaganje sebe samih u celu priču. Spremali smo se tokom leta, kada većina pevača koristi godišnji odmor i otputuje, što stvara dodatne poteškoće prilikom održavanja proba. Često se dešavalo da se na dve uzastopne probe nađu dva potpuno različita sastava pevača. U avgustu smo se posvetili pripremi koncerta za našu horsku slavu Prepodobnog Rafaila Banatskog, koji nas je i ovog puta natkrilio i uz Božiju blagodat i nagradio zlatnom statuetom Stevana Mokranjca, najvećim nacionalnim priznanjem koje jedan hor može da dobije.
Zrenjanin, s pravom, nosi ime grada horova. Ima li konkurencije?
– Grad Zrenjanin ima tu čast da nosi takvo ime zahvaljujući postojanju dva velika hora, „Josif Marinković” i „Koča Kolarov”. Iz njih se iznedrio zaista veliki broj kako profesionalnih muzičara, dirigenata, kompozitora, profesora muzike, zatim profesionalnih horskih pevača, vrsnih solista, koji šire i neguju zrenjaninsku horsku tradiciju ne samo u Srbiji nego i u inostranstvu, tako i zaljubljenika u horsko pevanje, koji su svoje mesto našli ili kao članovi nekog aktuelnog zrenjaninskog hora, ili kao naša verna publika. Osim horova, naša Muzička škola „Josif Marinković” je i te kako zaslužna za opšte kotiranje našeg grada u vodećim prestonicama kulture Srbije. Konkurencije između horova nema, ne postoji, jer se svaki ansambl prepoznaje po svom ličnom izrazu, stilu, pravcu, programu, a ja se trudim da se maksimalno posvetim najvišim umetničkim sferama, kroz lepotu horskog zvuka, čuvajući srž prave umetničke muzike, štiteći je od modernih i popularnih uticaja zasnovanih, nažalost, na kiču i šundu koji su ušli u sve pore našeg društva, pa i u horsko pevanje.
Da li kultura u Srbiji dobija ono što joj pripada?
– Mislim da je u ovom trenutku i na ovom mestu iluzorno i besmisleno govoriti o bilo kakvom sistemu i finansiranju kulture i umetnosti. U zemljama, kao što je i Srbija, gde nisu rešena osnovna egzistencijalna pitanja građana,kultura se nalazi na poslednjem mestu. Borimo se sa nemaštinom, preživljavanjem, udarom nekulture, raznim rijaliti programima, pomračenjem uma, tako da nam se kultura i umetnost maltene čine kao neka vrsta luksuza. Dok čekamo da se finansiranje u kulturi poveća, jednog dana, misija nas umetnika je da prvo kroz svoj entuzijazam, stvaralačku energiju i snagu, branimo umetnost i štitimo je od svake vrste propadanja.
PAŽNjA VRHUNSKIM UMETNICIMA Šta biste učinili kada biste bili zaduženi za oblast kulture u Zrenjaninu, a šta da ste ministarka kulture? – Sfera mog interesovanja se odnosi isključivo na neposredan rad sa horom, uspostavljanje interakcije između mene i pevača, što podrazumeva razvoj kreativnosti koja se kasnije vrednuje kao poseban kvalitet našeg hora. Znači da se bavim samo direktnom, umetničkom kreacijom, a ne finansiranjem i zakonima, odnosno obezbeđivanjem uslova za normalan položaj i razvoj kulture. Ipak, mislim da bi trebalo obratiti više pažnje na ekonomski položaj i stanje ono malo vrhunskih umetnika koji su još ostali ovde. I mnogo više naglašavati značaj kulture i umetnosti za opstanak i razvoj našeg društva i naroda.
