Prolazila sam skoro Gundulićevom ulicom. Ulica u širem centru grada. Tu se, iza visokog korova, nalazi dvorište. Napušteno i zapušteno. Sa ograde skinuta kapija, zgrade koje se nalaze u dvorištu ruinirane. Jedva se nazire i davno postavljena tabla „Banat trgovina”.
Nema više „Banat trgovine”. Ni „Prehrane”, „Gvožđara”, ni „Tekstila”… Ni „Gra-maga”, ni „Romanije”, ni „Venca”… Nema ni Robne kuće „Beograd”.
Bilo je to vreme kada se nije živelo ne znam kako raskošno, živelo se oduvek u ovom našem gradu skromno, ali se i kupovalo. Bila su sniženja koja se sada zovu akcije. Bilo je kvalitetne robe, konfekcije po „jusu”, cipela na izbor svih brojeva (ja nosim obuću broj 35 i jedva da uspem da nađem cipelu ili sandalu, pa ću možda uskoro hodati bosa, čista diskriminacija prema malim stopalima)…
I bilo je to vreme kada je svaka samoposluga ili samousluga (danas market), a koristile su se obe varijante, imala one aparate za mlevenje kafe u zrnu, onako velike i bučne. A, kada kafa zamiriše… U to vreme, koje nije bilo baš tako davno, bilo je domaćica, verovatno najvećih ljubitelja kafe, koje su tvrdile da to nema veze te kafa ima da se melje kod kuće, u mesinganom mlinu ili u onome „na struju”.
Danas je sve drukčije. Kafu kupujemo samlevenu, ima raznih vrsta i cena, kao i izbora. Mi smo tako navikli i ne bi mi ni na pamet palo da je meljem, posebno ne u ručnom mlinu. Uostalom, tu su sada i varijante „dva u jedan”, „tri u jedan”… Ni šoljice za kafu nisu više one male, klasične, nego su i one „dve šoljice kafe u jednoj”. Pomalo me na ta vremena kada se prodavnicama širio omamljujući miris sveže samlevene kafe, podsete automati u „Totalu” koji vam pružaju mogućnost da sami napravite kafu željenog ukusa i da vam je potom samelju…
Uostalom, htela sam u ovoj kolumni da napišem nešto sasvim drugo. Ali čim sam pomenula kafu, misli mi odoše na sasvim drugu stranu…
