Sve nešto bežim od Fejsbuka. Više volim da razgovaram „licem u lice”, a i nekako mi nije omiljeno da svoje misli, radosti i jade delim na takav način. Ali, znatiželja je znatiželja, pa čim se dokopam nečijeg „Fejsa”, naravno pred njegovom „vlasnikom”, počnem da ga listam.
Dogodilo mi se ovih dana da mi tako „iskoči” slika poznate ličnosti. Portal je „Zrenjanin, grad u ravnici”, fotos poslao Milan Crnjanski. A fotos je Janoša Vajsa Kanzasa, uz pitanje da li ga se neko seća. I u komentarima su krenula sećanja…
Da. Svaki grad ima svoje osobenjake, i o njima vredi da ostane trag u urbanoj istoriji. Takav je bio Vajs. Učinio je to kolega Đuro Đukić prošle godine u reportaži objavljenoj u „Politici”, učinio je to Zoran Međo na fotografijama, Perica Markov u stihovima, a slikar Radovan Živankić na platnu, Dragan Zečević i drugi. Međo je štampao majice sa njegovim likom i još ih ima.
Bio je Kanzas ljubitelj filmova, i to kaubojskih. Sav bi se saživeo sa dešavanjima na filmskom platnu, gotovo kao da je i on imao svoju rolu u sali. Posebno je voleo film „Tačno u podne”. Otuda i čuvena njegova rečenica: „Gari, čuvaj leđa”.
Kanzasa sam viđala najčešće kod Katoličke crkve, na pešačkom mostu, u centru grada. Gorostas, u ogromnom kaputu zimi, delovao je pomalo zastrašujuće kada ga prvi put vidite, ali bi vam kasnije bilo jasno da je dobroćudan. Tada su glavnom ulicom prolazili automobili, a on je zaustavljao vozače i pitao ih imaju li cigaretu. „Džimi, imaš za pljuga?” Znao je zimi da ide bos po snegu, radio je u „Radijatoru” ali, pričaju, žalio se da je lopata bila mala za njegove ogromne šake i snagu. Igrao je šah, na svoj način.
Godine mu je bilo teško odrediti, a posle sam pročitala da je rođen 1935. Nestao je sa gradskih pločnika 1995. godine, kažu da je pronađen mrtav na stanici. Đukić navodi da su mnogi govorili da je želeo da otputuje u Kanzas, a ja bih rekla da se preselio u legendu. Možda je i jedno i drugo. Reč kanzas označava ljude južnog vetra koji ga je, eto, odveo do mesta njegovih snova.
