Karbijev smeh…

Piše: Milena Bečejac

Stvarno volim dane kada ništa nema novo. Posebno kada novo nije bolje od starog. A ne može da bude bolje kada čujete da ljudi odlaze, u beskraj, u legendu… I neka mi neko kaže da tekst liči na nekrolog, baš me briga, moram da napišem nešto o onom što sam pre koji minut čula od Ive.
Umro je Karbi. Goran Gvozdenović. Otišao je u ponedeljak dalje od Montevidea. Bio je lik koji se pamti. Onižeg rasta, prepoznatljive kovrdžave kose. I smeh. Penzioner, taksista, književnik, glumac naturščik, prodavao je robu na pijaci, poslednjih godina, oboleo, dijebetes, jedva je preživljavao. Čovek koji je voleo grad i automobile. I ljude. Nije moglo da se dogodi da prođe pored vas a da vam se ne javi. Da ne pita kako ste.
I, kako god, Karbijev smeh. Smejao se grohotom. Iz srca. Često nije mogao da zadrži smeh kojim je prekidao i pozorišne predstave. Prosto, kada sam ga srela u apoteci, kao da to nije bio on. Jer, delovao je ozbiljno, setno, čak i uplašeno… A obično nije bio takav. Radio je Karbi kada je bio nekakav popis stanovništva kao anketar, pa je došao i kod nas. Šta je on od naših odgovora zapisao, nemam pojma, ali nam je pričao anegdote iz svog života, kako je kao mlad glumio u nekom filmu, pa na kraju su autori izbacili taj kadar, i smejao se onako grleno… Dugo se zadržao, ali je vreme uz njegovu priču prosto proletelo, i svi smo ga zavoleli. A imao je da toga dana obiđe ne znam koliko još domaćinstava. Eto, od tih brojki i para koje je trebalo da dobije po anketnom listiću, njemu je bilo važnije da priča sa ljudima, da ih raspoloži. Dolazio je u našu redakciju. Sretala sam ga i u Pozorišnom klubu „Zeleno zvono”, kod „Šante”… Na Jutjubu, Karbi i Rambo Amadeus. Rambo priča, Karbi se smeje, smeje, i grohotom smeje. Smeh koji je nadjačao sve, samo, eto, nije uspeo, a nije ni mogao, i ono neumitno. Možda mu se mi, sugrađani, nismo baš odužili…
Eto, Karbi je želeo da se smeje, da bolje živi, da ima više para… A njegov smeh, kao da još odzvanja… I priče o njemu…

FacebookTwitter