Klima

Piše: Ljiljana Bailović

Dok sporim pokretima znojavih ruku sa trotoara čisti sitno opalo lišće, čovek brekće i mršti se: – Kad će već jednom da zahladi, ova se vrućina više ne može izdržati.
Izgleda da su te reči bile meni upućene, iako sam tu bila tek slučajni prolaznik. Čovek zastade, pa nehotice zastadoh i ja – pogotovu što se poprečio, oslonivši se na metlu, sasvim mi suzivši prolaz. I već sam zaustila da kažem kako, zapravo, ovog leta i nemamo pravog razloga da kukamo na vrelinu (uostalom, ceo juli je bio kišovit, greje tek od avgusta), ali sam se predomislila. Svako ima svoju muku, ko zna koja je njegova, a žega je samo opravdanje i odušak. – Ništa ovo ne valja – zaključi čovek, i ne pogledavši u mene, nego onako, uopšteno.
– Ali neće još dugo. Još koji dan i leto je gotovo – rekoh ja, požurivši da ga zaobiđem. U pravu je Vučić kad kaže kako u Srbiji nikom ništa ne valja, bilo da je kiša, bilo da je sunce. Plus katastrofični medijski naslovi i prilozi kako se klima menja i najcrnji scenario nas čeka „iza ćoška”. I ljudi podlegnu! Zar se, onomad, nismo svi, sledeći TV i zvanična uputstva, zabarikadirali iza spuštenih roletni zbog pomračenja sunca – što je, međutim, bila zabava za sav ostali svet. Mada, taj događaj se zbio ubrzo nakon bombardovanja, kad nas je to porazno iskustvo nateralo da osluškujemo i uvažavamo uputstva za preživljavanje…
A leto će se zaista završiti, takoreći, već za koji dan. Doduše, neće odmah mećava i kijamet, prognozeri obećavaju još lepih dana. Ali, dani se skraćuju, snaga sunca opada – i u pesrpektivi je zima (za mene najsumornije godišnje doba, biće da sam ja potomak onih Starih Slovena koji su, iza snegovitih Karpata, krenuli vođeni mediteranskom čežnjom). A onda ćemo svi gunđati kako nam je dosta hladnoće, ove klimatske promene su stvarno neizdržive, i kako jedva čekamo proleće…

FacebookTwitter