KNJIŽEVNIK SLOBODAN MANDIĆ O SVOM NOVOM ROMANU „PANONSKI PALIMPSESTI”

Ništa što je prošlo, nije prestalo da postoji

Novoustanovljena nagrada „Beskrajni plavi krug” za najbolji roman objavljen u poslednjih godinu dana na srpskom jeziku, uručena je književniku Slobodanu Mandiću, nekadašnjem novinaru lista „Zrenjanin”, u subotu, 30. novembra, u Matici srpskoj, u Novom Sadu. Priznanje za „Panonske palimpseste” (izdanje „Agore” i Gradske narodne biblioteke „Žarko Zrenjanin”), uručio mu je predsednik Matice prof. dr Dragan Stanić.
Naime, u okviru manifestacije „Dani Miloša Crnjanskog”, a u spomen na velikana naše književnosti i njegovo delo, Matica srpska je osnovala stalnu godišnju književnu nagradu pod imenom „Beskrajni plavi krug”, koja će se dodeljivati za najbolji roman napisan na srpskom jeziku.
Više o samoj nagradi i svom novom, nagrađenom romanu govorio je za naš list Slobodan Mandić.

Šta za vas znači novoustanovljena nagrada?
– Dakako da to što je moj roman „Panonski palimpsesti” izabran da njime počne da traje Nagrada „Beskrajni plavi krug”, kojom Matica srpska, zajedno s Banatskim kulturnim krugom, čuva spomen na Miloša Crnjanskog, doživljavam kao izuzetnu čast. Svako ko piše romane, s radošću bi primio priznanje u znaku Crnjanskog, i dovođenje u vezu s delom ovog velikana. Spadam u one koje je otpočetka nadahnjivao Crnjanski. Njegov roman sam otkrio u gimnazijskim danima: bio je deo obavezne lektire. Kada sam pročitao „Seobe”, rekoh: evo pisca, evo knjige, remek-dela koje se ne može prevazići.
Profesora Luku Hajdukovića, opčinjen jezikom i poezijom „Seoba”, zapitao sam kako to da o ovakvom piscu nema podataka (nije ih bilo u izdanju koje smo čitali, a nisam ih našao ni u drugim knjigama u zrenjaninskoj Biblioteci); profesor je odgovorio rečenicom koja je za mene bila iznenađujući podatak o našoj stvarnosti. Ali dodao je i jednu utešnu – brzo će doći i dan Miloševog povratka. Stigao je; naš profesor sa Katedre za svetsku književnost Nikola Milošević dočekao je povratnika knjigom studija kakvu je dobio malo koji naš pisac.
Tada su „Druge seobe” postale za mene novo otkriće: već sam znao da je književnost beskrajni univerzum, sada sam uvideo i da jedan pisac može biti neiscrpan; „Druge seobe” su prevazišle rečeno remek-delo, više se onim prvim nisam ni vraćao, Druge su mi otada zauvek nadohvat ruke. Radovali su me „Hiperborejci”, „Komentari”, „Čarnojević”, kako li ne pomenuti Putopise ili „Mikelanđela”, ili Svetog Savu; čak i u prigodnim tekstovima, poput onih o našem Banatu i Banaćanima, pisanim pre jednog veka za „Politiku”, među kojima je i trag moje Sarče, nazire se buduće moćno pero, ovde jedva suzdržavano ograničenjima novinske margine.

Predstavite ukratko svoju knjigu; šta znači ovaj naslov, koja je glavna tema i najvažniji motivi?
– U naslovu se, kako je to u obrazloženju naveo predsednik žirija Aleksandar Jovanović, sažimaju sjedinjeni geografija i poetika: doživljaj Panonske ravnice, inače uporišne tačke moje sveukupne proze, i palimpsest kao razlistavanje individualih i kolektivnih slojeva priče.
U samom romanu je, pak, reč o hercegovačkim doseljenicima u Banat, i o onima sa kojima žive, a unutar toga okvira koji je zapravo povest mentalitetskog pretapanja, teče priča o odrastanju i sazrevanju, o otkrivanju sopstvenog pozvanja, o pokušaju ostvarivanja autentične egzistencije. Pored ostalog, i o čoveku izvan zajednice, dotaknutom čudom spasenja, kome svest o prolaznosti ne ubija radost, nego je pročišćava: o zaboravljenom iskustvu da se tek u osami začinje i odvija pravi život.
Istovremeno, književni postupak je ne manje važna tema knjige: svest o pripovedanju, kojim se neki sneni časi iz odsutnosti smeštaju u priču i postaju još jednom postojeći. Kao da se kaže, ako ima smisla izvlačiti poruku: ništa što je prošlo, nije prestalo da postoji. M. Malbaški

M. Malbaški