KNJIŽEVNIK ZORAN SLAVIĆ – „U MAGIJI POZORIŠNE STVARNOSTI”

Kritika je higijena duha

Zrenjaninsko Narodno pozorište nosi ime Toše Jovanovića, pri čemu od 100 Zrenjaninaca, 50 možda nije ni čulo za Tošu, a od tih što jesu, tek desetak bi znalo da je bio glumac – kaže književnik, publicista, reditelj Zoran Slavić, koji je nedavno objavio knjigu pozorišnih kritika „U magiji pozorišne stvarnosti”. Te kritike prate repertoar Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” od 1969. godine do danas.
– Izuzetan glumački kvalitet eventualno zabeleži kritika u novinama, a velike role ostaju samo u usmenom predanju… Kritičari do sada nisu sabrali svoje tekstove u knjigu. Sakupljanje svojih recenzija sam započeo u prethodnom delu „Pisanje zaborava”. Teatarsko izvođenje je magija koja traje dva sata i nestaje, a kritičar beleži njen odjek. Tu je i sentimentalna uloga – pokušao sam da sačuvam 400 glumačkih imena od zaborava – navodi Zoran Slavić.
Zabeležili ste da su premijere u pozorištu bile glavni gradski društveni događaji i da je pozorište bilo ustanova u modi?
– Danas, nažalost, nije u modi, nije čak ni pomodno, jer je pomodno ići na predstave u Novi Sad i Beograd. Naše Pozorište je jedan od vrhova kvaliteta u ovom gradu. Ono je nekada bilo žiža društvenih aktivnosti. Ljude su oduvek interesovale tri stvari – predstava, pauza između činova i događanja u pozorišnom klubu. Nekada je bilo prestižno dobiti karte za premijeru. Pozorišni klub je bio centar intelektualnog okupljanja, a povremeno i mesto „skandaloznih” dešavanja koja su interesovala javnost. Svake sezone su dolazili novi glumci i glumice. Zrenjanin je imao dve žarišne tačke zbivanja – druga je bila fudbalski klub „Proleter”. Fudbal je nestao, pozorište se održalo, iako su se mnoge stvari promenile.
Koliko vam je rad u pozorištu pomogao u pisanju recenzija?
– Veoma. Kada sam počeo da pišem kritike, bio sam nadobudan – tek došao sa fakulteta. Jedna je stvar kada iščitaš sve o drami što profesori kažu, a drugo kada iznutra upoznaš tehnologiju i psihologiju dramskog stvaralaštva. Video sam kako predstava raste ili pada, kako izgledaju glumci u garderobi pre nego što izađu na scenu, kako reaguju kada je sala puna ili poluprazna. Takođe, verovatno pod uticajem studija, mislio sam da je za predstavu najvažniji pisac, međutim uvideo sam da to važi eventualno do generalne probe. Već na premijeri ne, zato što je tada najjači pečat reditelja. On je pisca poštovao ili sakatio, glumce drži pod šakom i premijerna predstava je takva kako je hteo. Sem toga, nijedno izvođenje predstave nema isti mizanscen. Kažu da je gluma reproduktivna umetnost, što je tačno samo do određene granice. Posle 20. izvođenja veliki glumci unesu toliko svog tela, snage i emocije da to prestaje da bude reproduktivna umetnost. Sledeći put kad izađu na scenu, sve počinje iznova.
Objavljivali ste pozorišne kritike u štampanim medijima i na portalima, kako danas ocenjujete ulogu recenzenata u kulturi?
– Kritika kulturne prakse jeste na jako niskom nivou, a tamo gde postoji, uzgredna je. Ako nešto nije postalo pomodno – kao predstava „Olimp” na prošlom Bitefu o kojoj se svuda pisalo – onda ima dva prikaza i ništa više. NIN-ova nagrada se dogodi, bude par intervjua, gde slavodobitnika pitaju svakojake gluposti koje navodno interesuju publiku, a kritike nema. Takođe ni novine nemaju odgovarajuću rubriku niti kvalifikovane ljude. Nekada su pozorišnu kritiku pisali izuzetni pojedinci, recimo naš Zrenjaninac Muharem Pervić. Ovo je vreme kada mediji robuju, sa jedne strane politici, a sa druge tiražnosti, pri čemu je manji, ali pogubniji uticaj politike, a veći lošeg ukusa, kapitala i populizma. Uloga kritike je ogromna, u pitanju je higijena duha – ili se zanosim, pa tako mislim.
M. Maričić

FacebookTwitter