Koliko stvarno koštaju izbori

Piše: dr Dejan Molnar
docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

Direktni troškovi izbora u Srbiji, prema nekim procenama, iznose približno 20 miliona evra i plaćaju ih poreski obveznici. Međutim, tu je i takozvani oportunitetni trošak, to jest, ono čega smo se odrekli da bi nešto drugo dobili. Drugim rečima, nije trošak samo konkretan novčani izdatak, već i propuštena prilika da se nešto ostvari (zaradi) od ulaganja, na primer, pomenutih 20 miliona evra.
Izbori ne znače samo direktan trošak iz državne kase, već i indirektno koštaju privredu. Mnogo veći trošak za ekonomiju Srbije jeste to što se u izbornoj godini može očekivati sporije usvajanje zakona, usporavanje procesa restrukturiranja, privatizacije, reforme javne uprave itd. Osnovni problem je to što su indirektni troškovi, zapravo, mnogo veći od direktnih.
Ekonomske posledice čestih izbornih procesa nisu male. Sa čestim izborima nema poslovne predvidljivosti i političke stabilnosti u zemlji koja ih sprovodi. Imajući u vidu da su ovo veoma bitni faktori za donošenje odluke investitora da li da kapital ulažu ili ne, može se zaključiti da učestali vanredni parlamentarni izbori, naročito ukoliko za njima nema naročite potrebe, ne doprinose ekonomskom napretku.
Postoji i teorija prema kojoj političari koriste mere ekonomske politike u predizbornom periodu na način koji bi im obezbedio reizbor, odnosno ostanak na vlasti. Za „ulepšavanje” ekonomske stvarnosti najčešće se koristi ekspanzivna fiskalna politika – smanjenje poreza i drugih nameta, povećanje plata i penzija, ulaganja u infrastrukturu (koja povećavaju zaposlenost), davanje subvencija itd. To znači da država troši više sredstava iz budžeta nego što ima na raspolaganju. Tako se stvara fiskalni deficit, povećava se javni dug i pogoršava stanje u javnim finansijama, što je svakako negativno sa stanovišta makroekonomske stabilnosti. Ekonomska istraživanja za zemlje u razvoju svedoče da se potrošnja države u predizbornoj godini povećava u proseku za oko jedan odsto BDP-a ukoliko nema domaćih budžetskih ograničenja i/ili aranžmana sa MMF-om. U slučaju da postoje i poštuju se domaća fiskalna pravila, budžetska potrošnja države u predizbornom periodu se smanjuje sa jedan na oko 0,1 odsto BDP-a (mnogo manje se povećava), dok u slučaju da postoji aranžman sa MMF-om ova potrošnja se smanjuje sa jedan na oko 0,3 odsto BDP-a. Međutim, praksa je pokazala i to da je od strogih fiskalnih pravila i aranžmana sa MMF-om mnogo delotvornija čvrsta politička volja vladajuće strukture da tokom izbornog perioda odoli većem trošenju budžetskih sredstava. Problem je što ove volje najčešće manjka.

FacebookTwitter