Politika, deo naših života i neiscrpna dramska tema
Njeni radovi su pred očima javnosti još od studentskih dana. U zemlji, inostranstvu nailaze na pohvale akadamske stručne javnosti i kritičara. Ona je diplomirana kostimografkinja i master kostimografije. Drina Krlić, devojka koja poseduje izuzetan talenat, ali i želju da se i dalje usvršava, kako u zemlji, tako i u inostranstvu…
Kreator je kostima i u najnovijoj predstavi Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”, „Zrenjanin”, u režiji Branislava Liješevića, čiju smo premijeru gledali u maju a koja političke i ekonomske teme koje se tiču prošlosti našeg grada i posrnuća njegove industrije, umetnički sažima i ekspresivno, kostimografskim umećem, prenosi publici…
Kakva su današnja opredeljenja mladih, da li se tvoji vršnjaci uopšte interesuju za politiku?
– Bez obzira na interesovanje ili neinteresovanje, politika je deo naših svakodnevnih života. Čitajući dramske tekstove shvatam da je politička tema i dalje veoma aktuelna od vremena Šekspira, Nušića pa sve do savremenih dramskih tekstova. Politički odnosi su neiscrpna tema, bilo da se radi o komediji ili tragediji. Politički lično nisam profilisana.
Kakav je tvoj i stav generacije prema marginalnim društvenim grupama u kakve neki svrstavaju i radničku klasu?
– Ja ne smatram da je radnička klasa marginalna grupa. Posao kostimografa me navodi da usko sarađujem sa krojačima, izvođačima radova, prodavačicama u pozamanterijama itd… koji su podjednako važni u procesu realizacije jedne predstave, kao i kostimografi, scenografi, reditelji i ne mogu da ih smatram marginalnom grupom.
Neguje li tvoja generacija međusobnu solidarnost?
– Negovanje solidarnosti nije stvar generacije već stvar afiniteta. U grupu ljudi sa kojima se družim spadaju osobe različite po generaciji ali vrlo bliske po senzibilitetu i interesovanjima.
Sa kakvom si inspiracijom ušla u projekat „Zrenjanin”?
– Inspiraciju sam pronalazila u samim likovima u tekstu. To je ono što me uvek najviše inspiriše. Međusobni odnosi, psihološki profili, karakteri likova u delu.
Zašto si odlučila da studiraš primenjenu umetnost, odnosno kostimografiju?
– Sećam se da sam kao dete čitala Olivera Tvista i da sam odmah po završetku čitanja uzela papir i olovku i nacrtala kostime za likove u delu onako kako sam ih ja videla. Dakle, od malih nogu sam uvek nešto crtala i pravila, od lutaka do aksesoara… Kako sam odrastala, sve me je ozbiljnije zanimao crtež, skulptura, moda, pozorište, umetnost, da bih na kraju shvatila da je kostim ono čime želim da se bavim jer bavljenje scenskim kostimom uključuje sve ove oblasti. Tako da je sve to nekako došlo prirodno. Diplomirala sam 2012. godine a 2013. završila master studije na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu, u klasi Ljiljane Petrović, na odseku Scenski kostim.
Imala si priliku da izlažeš kostime još kao studentkinja, nagrađena si za svoje kreacije, kakvo je to iskustvo?
– Tokom studija sam imala priliku da svoje radove prikažem na mnogobrojnim izložbama scenskog kostima u zemlji i inostranstvu kao deo multimedijalnih umetničkih projekata „Reciklaža” , „Influence” , „Mitovi Balkana” , „Metamorfoze”, „Body Limits” , „Bodies of knowledge” koji su bili izloženi u Ontario Science Centre (Toronto) , Muzeju Lapidarijum (Festival vizuelnih umjetnosti „Arterija”, Novigrad) , Kulturnom centru Beograda, Kulturnom centru Novog Sada (u okviru Festivala evropskog i nezavisnog filma FILM IN EURO), u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu, Goethe institutu u Beogradu… Osvojila sam prvu nagradu na 19. Beogradskoj Mini Art Sceni za triptih „Ptice” koji mi je u tom momentu bio vrlo važan.
Planiraš da nastaviš usavršavanje u inostranstvu?
– Da. Odlučila sam da nastavim usavršavanje u Americi na Northwestern Univerzitetu u Čikagu koji je jedan od najvećih i najprestižnijih u SAD. Smatram da je za posao kojim se bavim stalna nadgradnja vrlo važna, a studiranje na ovom Univerzitetu omogućiće mi da upoznam inovacije u oblasti scenskog dizajna i da nastavim da se razvijam kao umetnica.Branka Jajić
