Preko dana, to su tri prilično neugledne skalamerije na Trgu slobode, pred Gradskom kućom. Ali kad padne mrak i upale se svetla, nastaje čarolija: skalamerije se pretvaraju u neobične, plave novogodišnje jelke – vazdušaste, titrave, kao da su od same svetlosti sazdane…
– Tata, vidi kako su KROZVIDNE! – kaže mališan, držeći se roditeljima za ruke. E, pa da, dečkić je smislio baš dobar izraz da opiše neobičan utisak koji se jelke na njega ostavile.
Pomislim: dobro, sad nam još treba jedan darežljivi Deda Mraz da nam ispuni po koju novogodišnju želju. Ne mora sve, ali bar po neku. Neka krene od onih čije ostvarenje nije vezano za novac: da budemo zdravi, veseli, i da mi se dete zaposli (tvoje, moje, komšijino, svako mora imati pravo da pristojno živi od svoga rada). A krozvidne jelke su tako inspirativno delovale i na ljude oko mene.
– Čvrsto zažmuriš, i pustiš želju među plave jelke. Ako budeš dobar, i jako želiš, možda će se ostvariti – kaže majka onom mališanu. Dete ispruži ruke prema svetlosti: – Neka mi Deda Mraz donese konja!
Kud baš konja, da je bicikl, kuče ili mače, možda bi se želja i ostvarila… S druge strane, konj je plemenita životinja, dečak je očito maštovit, i tako prepun razdraganog dečjeg samopouzdanja – ko zna kakva ga blistava budućnost čeka, koja je, eto, počela da se ostvaruje ovog plavog trenutka! Za mene, to je mera za večeras, ne želim da, bilo čim, pokvarim ovaj pretpraznični doživljaj. Nekako, kao novogodišnja reklama za „Koka-kolu”, samo „uživo”…
