Nije mi palo na pamet da bi se to moglo dogoditi, dok nisam pročitala dopis Milana Mišića „Digitalnom avenijom” iz Amerike, u „Politici”. A već se dogodilo: deca više ne znaju da pišu pisana slova, jer u školi više to ne uče, otkada je kompjuter, bar u bogatom svetu, postao obavezno učilo, i đački pribor za pismeno izražavanje, u svakoj školi, za svakog učenika. Mišić izveštava da je, u Americi – već na početku školovanja kad deca treba da savladaju tri osnovne veštine: čitanje, pisanje i računanje – formiranje sopstvenog rukopisa prepušteno sklonostima đaka, odlukama roditelja, ili dobroj volji nastavnika. A što se škole tiče, dovoljno je da deca uspešno tipkaju slova po tastaturi.
Dakle, nema više „kosa tanka, uspravna debela” u sveskama „na linije”… O tempora, o mores, što bi rekli stari Latini, pošto je, otkad je sveta i veka, svako moderno doba izazivalo sablazan starijih generacija… Ali, ipak, da čovek ne savlada veštinu ispisivanja slova olovkom i sopstvenom rukom?! Mada, to je samo brzopis za ličnu upotrebu, dok se sve ostalo u svetu pismenosti odvija pomoću štampanih slova već duže od 100 godina, otkad su izmišljene „kucaće mašine”.
Međutim, kažu da su se pojavila istraživanja koja potvrđuju da ručno oblikovanje slova više angažuje mozak, te da deca koja do šestog razreda koriste svesku i olovku za beleške, sastave pišu sa više kreativnosti, nego vršnjaci sa tastaturom… I ja imam jedan takav dokaz, koji sa osmehom prepričavamo u porodici, evo, već dobrih pola veka. Kad je moj mlađi brat dobio domaći zadatak od učiteljice da ispiše slovom „ž” ceo list, majka ga je, poizdalje, nadgledala tako što je osluškivala kako on, sve vreme, poluglasno ponavlja to što piše: „Ž-ž-ž-ž”, vrlo melodično, u ritmu pomeranja ruke. Ali je u jednom trenutku zaćutao, pa se začuo zvuk cepanja hartije. Šta? Domaći je prekratio tako što je list precepio na pola, skrativši sebi muke. Zadatak je ispunio tačno tako kako je učiteljica rekla: do kraja lista. Samo što je list ispao manji. Zar to nije kreativno?
