Bliži se Božić. Mnogi su još na novogodišnjem praznovanju. Ne i mi, jer novina mora da se pojavi pred čitaocima u svom terminu. Uglavnom, u utorak je bio pijačni dan i prodavao se badnjak, zazelenela se i pšenica u posudama. Još da se kupe poklončići za korinđaše, pa još jedan lep praznični dan. Doduše, ni mali korinđaši nisu kao što su pre bili, više od bombona, pomorandži i jabuka, i oraha naravno, oni vole novac ili čokoladice. Šta ćete, moderna vremena. Ranije se Božić dočekivao i na rogljevima. Još negde se u gradu zadržao taj običaj, ali sve manje. A baš je bilo lepo, posebno ako ima i snega, i onda badnjak raširi svoje iskre u noći, začuju se setne žice tamburice, malo se i zapeva, posluži vino i kuvana rakija… Čuvaju se ovi običaji još na Gradnulici, u Dolji-Crnom šoru, na Zelenom polju…
Naravno, bilo je kada se Božić uopšte nije slavio, ali smo to demokratski prevazišli. Naš list je tih godina imao dragocenu pomoć oca Ljube Stojanovića, a potom i oca Velimira Mundžića. Koleginica Ljiljana Bailović i otac Velja imali su radio emisiju „Evanđeoski biseri”. I emisija je bila veoma slušana jer je bila neposredna, govorila je o nama, o našoj doboroti. I, uopšte, pokojni otac Velja uvek je nama u Redakciji izlazio u susret. Nikada mu nije bilo teško da dođe u redakciju koja je tada bila u Kralja Aleksandra, da donese tekst, da nas pozdravi, da nam uputi blagu reč.
Otac Velja je je zapravo voleo ljude, decu posebno. Bio je i veroučitelj. Iz tog vremena je i priča iz Osnovne škole „Dositej Obradović”. Naime, jedna od učenica sa veronauke, imala je desetak godina, želela je da drži post. I sve je bilo dobro dok njena mlađa sestra nije počela zdušno da se čašćava viršlama. Onda je naša devojčica pozvala oca Velju i pitala ga šta da radi jer se i njoj jedu viršle. Oče Veljo, hoće li se Bog na mene naljutiti ako prekršim post, pitala ga je. Naravno, otac Velja je umirio, rekao da će joj biti oprošteno…
I, mislim, i nama je danas potreban oproštaj. I zbog činjenja, a još više zbog nečinjenja…
