Na izlogu jedne od prodavnica živinskog mesa, istaknuto je obaveštenje „za svetog Iliju imamo petlove sa glavama”. To je podsećanje na običaj da se za praznik Ilije Gromovnika zakolje petao, a pošto se to u gradu nema gde, eto, može i da se kupi, već očišćen i sreman za pečenje.
Drugi avgust počeo je s kišom. Ne znam šta će biti kasnije, jer ovi redovi nastaju u jutranjim satima. Uglavnom, znam da sam već dosadna sa tim, ali zaista je po onoj narodnoj „od svetog Ilije, sunce sve milije”, ali leto se, nekako sve brže, bliži svom kraju.
A kada je to već tako, valja misliti na jesen. I na sve one silne troškove. Od pripreme đaka za školu, do nabavke ogreva. Koliko god je statistika varljiva, posebno kada su zarade u pitanju jer teško je nekome ko prima minimalac objasniti ko to ima tako velike plate pa nam svima uvećao proseke, toliko ima i podataka o kojima valja razmisliti.
Recimo, neto junska zarada u Srbiji bila je 46.450 dinara, u Vojvodini 45.154, a srednjem Banatu 41.638. A u našem lepom gradu „u srcu Banata” (tako kaže pesma), neto junska zarada bila je 43.930. Analitičari kažu da je nešto veća nego u maju, ali slaba vajda od toga. Ni prosek nismo uboli, a šta tek reći za potrošačku svakodnevicu. Posebno ovih dana, kada je svinjsko i živinsko meso poskupelo, pa nešto malo pojeftinilo… Ni sama više ne znam šta koliko košta, obilazim prodavnice, ali sigurno će šnicla biti samo u kraj tiganja. A možda je neće ni biti. Još kad pročitam da će svinjski but možda dostići i cenu od 600 dinara – šta reći.
Moja drugarica se vajkala kako u Zrenjaninu ne može da se kupi teleće meso. Ja joj kažem da može, i gde se prodaje, i kolika je cena. Onda ona kaže – pa, je li vidiš da ne može?
