Piše: Ljiljana Bailović
Levo su mislioci, desno bankari. Pretežnija je bankarska strana, pod čijom težinom svet izgleda nepromenjiv. Kao da alternative nema i ne može je biti. To je, dakle, težina pod kojom se svakodnevno proizvodi nepodnošljiva lakoća postojanja, što bi rekao Kundera.
A leva strana je iscepkana, podeljena, u večnom traženju, i zato u stalnim promenama, da prosto, sama po sebi, izgleda neostvariva, i neproduktivna. Nema leva strana težinu procenta i obećavajuće dobiti, čak ni dobrog ručka, zgodna je za trgove, možda i salone, ali šta je to naspram zarade od koje se živi, u nepodnošljivoj lakoći postojanja…
Većina naših ljudi je levo po pitanju kapitala (i njegove raspodele), i desno po pitanju nacije, tradicije, tzv. identiteta. Malo levo, malo desno, sve po malo. Taman dobro za predizbornu kampanju – kud ćeš bolje. I to je jedan od razloga zašto su kod nas predizborne kampanje permanentne, tako se verifikuje liderska moć.
Mada, na brdovitom Balkanu, ovog proleća, nema mnogo mesta za talasanje. Sve se namestilo za tzv. „jake lidere”. S jedne strane šešeljizacija Amerike, s druge, istočne strane, uzdižu se, na naše oči, nove sile, željne nove raspodele sveta, u sredini balkanska izbeglička ruta, ispresecana žilet-žicama i kapijama koje mora neko da drži zatvorene. A kad zatreba i otvorene, taman toliko da ne eksplodira onaj pretis-lonac na jugu.
Kažem, sve se namestilo za tzv. jake lidere, ne samo ovde, ne samo u našem neposrednom komšiluku, ne samo u regionu. Mada, ovi naši lideri moraju imati i jake dorzone sa strane, inače se ne računa, i to naročito s desne strane (a možda malo i s leve, ako se tako dogovore, preko naših glava). Sve sa nadom da bankarska neće biti narušena, nikada.
