LIČNI STAV: SINIŠA ATLAGIĆ, PROFESOR UNIVERZITETA U BEOGRADU

Petrovgrad na vodi

U debatu o promeni naziva imena grada koja se rasplamsala u Zrenjaninu tokom poslednjih nekoliko nedelja uključili su se i najviši predstavnici pokrajinske i republičke vlasti. Iako su se nesumnjivo trudili da delaju kao javni predstavnici, svojim kratkim izjavama su, čini se, dali vetar u leđa jednoj strani u debati – onoj koja se zalaže da Zrenjanin ostane Zrenjanin.
Tako je vojvođanski premijer Igor Mirović, u jednoj emisiji pokrajinskog javnog servisa, bez uvijanja saopštio da je „njegovo srce na strani imena Petrovgrad”, precizno opisao proceduru u vezi sa promenom imena grada i jasno obrazložio zašto misli da u inicijativi da se Zrenjaninu vrati predratno ime nema revizionizma.
Ipak, istakavši da je reč o stvari o kojoj bi trebalo da se izjasne građani Zrenjanina referendumom poentirao je u korist protivnika inicijative. Ovi se, naime, pozivajući se na demokratski duh, upravo zalažu za održavanje referenduma. Predvođeni čelnicima dela opozicionih političkih partija koje za sebe drže da su liberalne, svoju težnju temelje i na rezultatima istraživanja javnog mnjenja prema kojima su u znatnoj prednosti u odnosu na oponente.
REFERENDUMSKA „LOGIKA”
Više namerno nego slučajno propuštaju da uzmu u obzir to da se nerešena pitanja iz prošlosti, naročito ona pri čijem rešavanju je neophodno utvrditi da li je nekom od učesnika u sporu naneta istorijska nepravda, ne rešavaju referendumima. Posmatrano iz ugla referendumske „logike” i pitanje povraćaja imovine oduzete vlasnicima posle Drugog svetskog rata trebalo je da bude rešeno izjašnjavanjem građana na referendumu. A nije. Nije zato što je država odlučila da vrati građanima ranije uskraćena prava, to jest da ih, rečju, zaštiti.
Jesu li bar delu građana nekadašnjeg Petrovgrada bila uskraćena ikakva prava problematičnim načinom promene njegovog imena i na koji način današnja vlast može da kompenzuje eventualnu nemogućnost uživanja u njima? I ne bismo li, ukoliko se utvrdi da je ime Petrovgrad ukinuto protivno volji građana, i u slučaju da se na referendumu donose odluka da se zadrži postojeće ime, mogli da zaključimo da je država spremna da aminuje istorijske prestupe?
DRŽAVA NA POTEZU
Na potezu su, dakle, država i njene institucije koje na osnovu nalaza istoričara i pravnika treba da se pozabave ovim pitanjem, a nikako na osnovu rezultata javnomnjenjskih istraživanja kojima se raduje jedna strana u sporu. Referendumska kampanja čiji bi vrhunac predstavljalo izjašnjavanje građana o imenu najvećeg banatskog grada bila bi samo maska demokratije i to iz onog istog razloga na koje pred svaku izbornu kampanju ukazuju gotovo sve opozicione partije u Srbiji od početka višestranačja – neravnopravnost uslova
Svako ko ima bar minimalna znanja o političkim kampanjama zna da su one vrhunac dugotrajnih propagandnih aktivnosti, a kampanja za postojeće ime protiv predratnog traje sedamdeset godina i počela je porukama koje su lokalnoj i široj javnosti uputila deca Zrenjanina koja su političke stavove „velikih” iznela u „stihu” – „Kralja Peru na banderu”. Socijalizovani u ovom duhu, pomenuti mališani su danas najstariji protivnici vraćanja gradu starog imena.
PREČE STVARI ZA REŠAVANjE
Protivnici vraćanja Zrenjaninu pređašnjeg imena osokoljeni su i nedavnom izjavom predsednika Republike Aleksandra Vučića da je odluka o promeni imena grada na građanima te da u gradu ima prečih stvari koje treba rešiti od menjanja njegovog imena pri čemu je istakao problem sa pijaćom vodom.
Vode se latio i Bojan Kostreš, optužujući lokalnu SNS-ovsku vlast da nije sposobna da pokrene fabriku (za prečišćavanje) vode i da navodnim podržavanjem promene imena skreće pažnju lokalne javnosti sa istinskih problema.
Kakva god da je, lokalna vlast se ne može optužiti da je po ovom pitanju učinila manje od prethodnih, dakle ne samo onih posle 2000. godine (uključujući i onu u kojima je učestvovala Kostrešova LSV), nego i onih iz dana komunizma.
Naime, voda u Zrenjaninu nije bila kvalitetna ni pre više od 40 godina kada se Kostreš rodio, dakle ni u vreme komunista, baš kao ni danas. Ako ćemo o kvalitetu vode, ona iz vremena Petrovgrada bila je čistija i zdravija od zrenjaninske.
KAMEN SPOTICANJA
Aluziju da se sudbina Petrovgrada uvek rešavala na vodi iznese „petrovgrađanin” u komentaru na internetu na pomenutu opasku predsednika Vučića. On reče da ga pominjanje vode u kontekstu negodovanjâ povodom imena Petrovgrad, podseća na vodu u zaleđenoj Tisi u vreme kada je ovo ime zabranjeno za upotrebu i da mu je preče kako će se zvati grad u kome živi nego da li će koristiti vodu iz česme koje ionako nema decenijama
I čini se da je upravo element nacionalnog u imenu grada kamen spoticanja. Ovo ne kriju zagovornici ideje da Zrenjanin ostane Zrenjanin i na bar jednoj od dve tribine koje su u gradu organizovali posle Vučićeve posete (14. mart), ali i u masovnim medijima, izneli su stav da je reč o srbizaciji preostalih nesrpskih elementa u Vojvodini. Na jednoj od tribina se moglo čuti da su zagovornici promene imena grada fašisti, jer je „fašizam poslednji stepen nacionalizma”.
SLUČAJ „PETROVGRAD”
Imajući u vidu slučaj Petrovgrada i tim povodom izražen antisrpski sentiment, postavlja se pitanje pod kojim uslovima Srbi u Vojvodini, oni kojima je stalo do nacionalne odrednice u identitetu, mogu simbolički da je ističu a da ne budu prokaženi kao nacionalisti i fašisti.
Konačno, Bojan Kostreš reče da su mu, kada je o Vojvodini reč, i dalje na prvom mestu „novci” koji prema državnom ustavu sleduju pokrajini, a koje vlada u Beogradu ne prebacuje. Kada Vojvodina bude namirena, kaže, biće mu svejedno kako će je zvati, može da se zove i Milka čokolada!
Ako je baš tako, u čemu je onda problem da se Zrenjanin preimenuje u Petrovgrad, a pogotovo kada Vlada Srbije, preuzevši na sebe, završi posao oko fabrike vode u Zrenjaninu? Jer, valjda je i to ulaganje u Vojvodinu, i to kapitalno? Hoće li Kostreš i istomišljenici pobediti na simboličkom planu i dobiti kapitalnu investiciju? Ili stara srpska deviza da „ne može i jare i pare” neće pasti u VODU?