Neposredan povod za početak protesta nije bio u „policijskom času”, već u dugotrajnoj politici represije, u zavođenju strahovlade i postupanju sa građanima kako se kojem političaru prohte.
Pored toga, mesecima smo dobijali lažne informacije o broju obolelih od kovida 19 da prosto nismo znali kome da verujemo. Pridržavali smo se strogih mera, a onda su one popustile za vreme održavanja izbora.
Zašto prihvatamo sve postupke vlasti? Zbog straha od odmazde, otpuštanja sa posla, ucene? Doduše, postoji nekoliko prepreka: nemamo pravu opoziciju, narod je podeljen između više stranaka, klasa i ideologija, a pritom je jaz između bogatih i siromašnih sve veći. Ovaj protest možda jeste ujedinio sve društvene grupe, ali dok državni vrh, kao što sumnjamo, potplaćuje demonstrante (navijače), mi dopuštamo da nam se zbog toga protest „zgadi” i odustajemo. Odsustvo vizije, kao i podeljenost građana dovodi do postepenog gašenja protesta. Sada je momenat da se prevaziđu podele i da se deluje jedinstveno za uređenu, pravnu i pravednu državu.
U Zrenjaninu se bunimo zbog vode, kao i neprijatnih mirisa iz kafilerije. Na ulicama su prvog dana bili i mladi i stariji, čija podrška kao da nestaje. Mlade ne shvataju dovoljno ozbiljno. Razumite da ni nama nije lako. Gledajući koliko je nepravde, dobijamo želju da prvim letom ili vožnjom odemo odavde. Pripremaju nas za zastarela zanimanja, a to malo slobodnih mesta na tržištu rada ostavljaju za ulagivače političarima i one poslušne. Skoro svi koji su na najvišim državnim funkcijama, tu su stigli na sumnjiv i netransparentan način.
Na bilbordima su uvek u prvom planu istaknuti političari, a nikad uspešni đaci i studenti. Nudi im se ostanak u gradu i posao u fabrikama za minimalac ili nešto više. Stipendije teško dobijaju, ili kao kod nas, čekaju gradske koje već nekoliko meseci kasne jer „nema novca u budžetu”, iako je on bio odvojen za učenike. I onda shvatamo da nemamo državu na koju se možemo osloniti. Policija vrši nasilje nad mladima tokom protesta, a na sve to, nas optužuju da ne volimo svoju državu!
Ne, baš suprotno, ja volim Srbiju. Gde god da se nađem neću zaboraviti na mesto odakle dolazim.
Ne želim da nas drugi vide kao nasilnike, nekulturne i proste. Želim da prepoznaju potencijal i plamen nade i borbe koji svako od nas poseduje. Želim da nas pamte po tome šta smo preživeli i šta smo postigli, po uspešnim naučnicima, umetnicima, sportistima. Želim da vide onu pravu Srbiju kakvu ja vidim, a koju ne definiše sve ono negativno što sam istakla. Ne morate da idete na demonstracije, niti da čekate masu ljudi da biste nešto promenili, samo nemojte da ćutite. Širite svoju reč dalje i neko će vas sigurno čuti!
