Odmah da kažem da naslov nije moj. Ukrala sam ga, ili pozajmila, ili maznula…
Ali, pre ovog priznatog plagijata (koji mi neće doneti nikakvu titulu), priča ide svojim tokom. Novembar nam je zasuo grad vetrom i opalim lišćem. Jesenje lišće je padalo, i padalo, ko je mogao čistio je… Tek, jednog nedavnog jutra čujem s ulice neki meni nepoznati zvuk. Šta je to – kad, ekipe iz „Čistoće”, vozilo koje ima široku ventilatorsku cev i čiste li, čiste lišće… I, zaista su to vredno uradili, pa se pomolila i zelena travica.
Onda sam pronašla jednu crticu, na FB stranici Mile… Mila, koja kaže da su joj Banat i „Instant karma” u srcu, deli sa virtuelnim prijateljima zapažanja iz grada u kome živi, događaje iz svoje porodice – ima troje dece… Ima u Milinim objavama i smeha, i suza, i mnogo osećanja i ljubavi, ali i britkosti. Očiti talenat za pisanje, Mila je nasledila od oca, vrsnog zrenjaninskog novinara. Evo i priče.
„Svakog radnog dana na našoj uobičajenoj ruti srećem starijeg gospodina kako za ruku vodi svoju unuku, verovatno iz škole. Devojčica ima vidnu deformaciju na licu, ali je i pored toga predivna, plavokosa, krhka, aristokratski bela, kao porculanska lutka. On uvek ima blagi osmeh, gotovo vidiš ponos na njegovom licu. Ona ga levom rukom drži za ruku, a desnom mu grli tu istu ruku, naslonjena na njega. Uvek se nasmešim kada ih vidim, dragost izazivaju. Danas je šutnula gomilu napadalog lišća koje se razletelo na sve strane, počela da se smeje, on se smeje, sagne se i poljubi je u glavu. Istog trena, suze su mi se skotrljale, nisu me ni pitale, samo su lile. Mislila sam da će mi pluća eksplodirati. Napravimo par koraka i tu kod OŠ „Branko Radičević” naiđemo na veliku gomilu lišća, pogledam Severa i klimnem glavom. Uleteo je kao jazavičar, ležao, bacao, prevrtao se. Vrištao od sreće. Ljubav je opalo lišće kroz koje koračaš pa ga na samom kraju šutneš, onako jako, da se razleti. Ljubav je bronzane boje.”
Tako. Ni mene suze nisu pitale…
