Jednom sam, na ovom mestu, već pisala o tome: o vokativu, padežu o kome se danas u srpskom govoru sve manje vodi računa. Čak ni na RTS-u, koji je, kao javni servis, pokrenuo akciju usmerenu na negovanje kulture govora i očuvanje jezika. Čak ni u diskursu i značajnih pisaca čija su dela ekranizovana i prikazuju se, evo, kao TV drame, ili TV serijali. I tu se, na primer, ponavlja vajkanje (nad sudbinom i postupcima jednog visokog srpskog oficira): „O, Panta, Panta” – i to dosledno, kroz celu dramu, iako vokativ ovog imena glasi Panto!
A u upravo završenim „Čizmašima” čuli smo, tokom ključnih scena suđenja nesrećnom Žiki: „Ludaku jedan!”, mada je ispravan vokativ ludače.
Šta se to dešava sa govornicima srpskog jezika? Čak i sa onima koji bi, kao pisci-scenaristi, reditelji, lektori! – morali da imaju znanje o ispravnim deklinacijama, ili makar istančan sluh!?
Bog zna šta će biti sa sirotim vokativom u budućnosti… Ako neće breg Muhamedu – možda će se stručnjaci opredeliti da očitu zbrku sa ovim padežom razreše tako što će ga potpuno izjadnačiti sa nomativom, i na taj način prosto ga ukinuti. Pa ćemo, umesto sedam, imati šest padeža u svim deklinacijama…
Čuj, sedam padeža, za jezik čiji se govornici ubrzano osipaju, i propadaju! Nego, da ih mi lepo ukinemo (mislim: padeže), jedan po jedan. Biće lakše i za đake. Uostalom, zar nisu i situirani Ameri, nisam zapamtila tačno u kojoj to svojoj državi, predlagali glasanje u parlamentu o tome da se broju Pi (3,14159…) oduzmu decimali – da se deca više ne zabunjuju u školskim zadacima, kao što su podsmešljivo pisale naše novine. Presečeš, i gotovo…
