Prvi „škljoc” napravio je još pedesetih godina kao đak Osnovne škole „Ivo Lola Ribar” u Makedonskoj ulici; danas je jedan od najodlikovanijih fotografa u Vojvodini
Baš sam krenuo da slikam muve, u klečanski atar. Jako su neobične, šarene, sad se skupljaju na čičku, hrane se nektarom.
Ivan Pančić odlaže bicikl kraj ograde poslatičarnice „Sport” na Bagljašu, nedaleko od mesta gde stanuje. Početak je juna, podne minulo, temperatura blizu tridesetog podeoka. Najodlikovaniji zrenjaninski majstor fotografije tek što je izašao sa bolničke terapije, a već je u potrazi za novim motivima.
Gotovo tri hiljade sledbenika na njegovom „Fejsbuk” profilu svakodnevno iščekuje nove pejsaže i scene iz gradskog života. Dok konobarica donosi sok i komad doboš torte, nastavljamo spontano započeti razgovor – o muvama.
MUVA SA CRVENIM OČIMA
– Nedavno, na izletu u Vrdniku uslikao sam jednu – kombinacija plave i zelene, što je retko u prirodi – kaže Pančić. – Htela je da „pozira”, nije pobegla. Na prirodnjačkom sajtu „Projekt Noa” priznali su mi da je ta vrsta prvi put zabeležena na Balkanu. Neki dan, tu kod nadvožnjaka, naleteo sam na jednu jako lepu, ja se zaljubio u nju: žuta i crna, sa crvenim očima, da ne veruješ. Ta muva ide na kiselo grožđe…
Pokušavam da sagovornika prestrojim na druge teme, jer veliku nagradu Foto saveza Jugoslavije Pančić je dobio još 1965. godine, a od tada je više od dve stotine i pedeset puta bio ovenčan priznanjima na međunarodnim foto konkursima. Jedan je od retkih zrenjaninskih umetnika objektiva sa titulom majstorskog kandidata po kriterijumima Foto saveza Srbije. Uskoro će obeležiti i mali jubilej – pedeset godina otkakao je objavio prvu fotografiju u listu „Zrenjanin”.
Pitam ga da li ga je od samog početka karijere najviše zanimao svet prirode.
– Pa ne baš – kaže on. – Ja sam na početku, kad sam bio mlad, slikao najviše devojke. Onda sam prešao na balerine, pa na portrete. U poslednje vreme radim samo sport, folklor i prirodu, najviše insekte. A još 1976. godine učlanio sam se u Foto-kino klub CD 13, koji su 1971. osnovali Dejan Bošnjak i Dušan Đurić. Tada sam zavoleo i počeo da slikam vojvođanske pejsaže.
GRAN PRI ZA SPORTSKU FOTOGRAFIJU
Za zvanje kandidat-majstora bilo je 1991. potrebno da se organizuje izložba sa trideset radova. Odabrao je tehniku – kolorne dijapozitive, a motivi su bili raznovrsni. Izložba sa projekcijom dijapozitiva priređena je u Muzeju „25. maj” u Beogradu, a kasnije i u Ruskom kulturnom centru.
– Titulu majstora fotografije nema još niko u Zrenjaninu – veli Pančić. – Za to je potrebno pedeset radova, samostalna izložba i katalog. Nagovaraju me kolege da spremim taj materijal. Za izložbu mi nude prostore u galerijama Foto saveza u Novom Sadu i u Beogradu.
Među veća priznanja Pančić izdvaja „Gran pri” za sportsku fotografiju 1981. godine u Kranju.
– Tu su radove slali čuveni foto-reporteri jugoslovenskih časopisa. Ja sam poslao detalj sa košarkaške utakmice odigrane u staroj hali sportova. Igrali su „Zvezda” i „Proleter”, a na slici je bio Duci Simonović. „Uhvatio” sam ga kako šutira horok. Ta fotografija je nagrađena i na zagrebačkom Salonu – kaže Pančić.
U Sidneju je 1989. dobio bronzanu plaketu za sliku „Balerina”, a u Italiji, na „Kodakovom” konkursu čija je tema bila šešir, dobio je srebrni pehar. Godine 1981. osvojio je glavnu nagradu za crno-belu kolekciju na uglednom festivalu „Žisel”, na konkursu „Život sela”.
OD „SMENE” DO „NIKONA
– Prvi „škljoc” napravio sam još kao đak Osnovne škole „Ivo Lola Ribar” u Makedonskoj ulici – priseća se Pančić. – Počeo sam sa običnom „smenom”, to je bilo budzašto. Posle sam, u „Optici” kod Velikog mosta, kupio istočnonemački aparat „vera 1”, taj sam dugo koristio. Kasnije su se pojavile „praktike”, neki modeli su već imali svetlomere, što je bilo napredno, jer se do tada radilo metodom „šacometrije”. Tim modelom, „praktika L”, napravio sam jednu od prvih boljih slika, zvala se „Ulovljeno Sunce”. Slikao sam čoveka koji je na Begeju čerencom hvatao ribe, a podesio sam ugao tako da se Sunce na zalasku našlo upravo u mreži. Uh, jedva sam živu glavu izvukao, jer on nije imao ribolovnu dozvolu, a mislio je da hoću da ga prijavim vlastima. To je jedna od prvih fotografija za koje sam dobio nagradu na konkursu. Prva slika u „Zrenjaninu” izašla mi je 1968. godine, naslov je bio „Lepotica Tekstilijade”. Posle „praktike”, moj nećak iz Amerike mi je doneo prvog „kanona” i do kraja analogne ere koristio sam „kanone”. Kad su se pojavili digitalni aparati, imao sam najpre jednog „fudžija”, a posle toga sam prešao na „nikone”.
– Video sam neki dan i jednu muvu „partizanovca” sa crno-belim krilima, jako lepa, pa jednu sa zelenim očima i debelom zadnjicom, ide samo na čičak, koji sad cveta. Na čičak se sad skupljaju i pčele i ose, ali ne diraju me. Ja se približim i malo je pipnem prstom, ona neće da napadne. Iako ose mogu da budu opasne kad se razljute…
Već smo se pozdravili, ali Pančić pritiska kočnicu.
– Ima još nešto – kaže on – možda će ti biti zanimljivo. Naime, verovatno sam jedini na svetu slikao fotografiju „iz dva milenijuma”. To je bilo u poslednjim trenucima 2000. i prvim momentima 2001. godine. Panorama sa Vodotornja. Podesio sam dugu ekspoziciju i odbrojavanje na 15 sekundi. To sam planirao za naslovnu stranu foto monografije o gradu…
SIBIRSKA AVANTURA I ZORICA IZ ULAN BATORA
– Uvek sam voleo da putujem, volim i dan danas – kaže Pančić. – Krajem sedamdesetih išao sam u Holandiju, više puta u Italiju, a najviše u Mađarsku, pošto znam jezik. U Segedinu sam bio i član Foto kluba. U Sibir i Mongoliju putovao sam 1976. godine. Bio sam u Omsku, Bratsku, Ulan Batoru, spavao u jurtama, pio kumis od konjskog mleka. Bio sam gost nomada u stepi, od kojih svaki ima na stotine ovaca, konja, jakova i drugih životinja. Sećam se, na Bajkalskom jezeru, konobar ode do talpe i toči nam vodu u bokale neposredno iz jezera. Volim što sam bio na tom jezeru i što sam pio vodu iz njega.
Pančić bi rado ovde završio storiju o sibirskoj avanturi, ali novinarska radoznalost je nezajažljiva:
– Hajde, Ivek, da spomenemo i tu priču o Mongolki. Svi znamo da je bilo nešto sa Mongolkom…
– Pa dobro, upoznali smo se u vozu za Ulan Bator, završavala je studije u Irkutsku. Dopisivali smo se dve godine, pa je onda ona došla u Zrenjanin. Ostala je ovde tri meseca. Ali nije opstala ta veza…
– Kako se zvala?
– Na srpskom Zorica, na mongolskom – Tuja (zora).
LOPOVI
O jednom „slučaju” s početka fotografske karijere Pančić priča:
– Izaberu moju tadašnju komšinicu Zoricu za mis Vojvodine (prezimena nažalost ne mogu da se setim, kasnije se udala u Nemačkoj). To je bilo 1969. godine. Pristala je da mi pozira za seriju fotografija na „Motelu”, pa sam se nadao da će mi te slike takođe doneti nagrade. Godinu dana ranije kupio sam bio „fiću”, i to za keš. Kad smo završili fotografisanje, došao sam nekim poslom do grada i parkirao u Gimnazijskoj. Nije me bilo pet minuta. A kad sam se vratio – auto obijen i odneta oba aparata koja sam imao. Bila je i policija, uzimali su otiske, ali nije bilo vajde, lopovi mora da su imali rukavice. Badava sam slikao lepoticu! Bilo mi je teško zbog aparata, a još više što nisam znao šta da kažem Zorici. Tu se razočaram, i jedno tri godine nisam uopšte fotografisao.
