Mic, po mic – dođosmo do velikih svetskih tema…
Ne znam da li ste obratili pažnju, ali značaj spoljno političkih redakcija u medijim počeo je da bledi još od vremena kad se zakuvala ona priča hoće li Šesta flota uploviti u Jadran. Od tada su vesti sa „naših prostora” postale važnije od svetskih – mi smo bili rat u Evropi, oko uragana, hed lajn. A svet je za nas bio važan samo kad je odlučivao o nama. U tim okolnostima je i skovan termin „međunarodna zajednica” – tj. oni koji odlučuju o nama…. Izvan toga svet je nekako izgubio značaj. I dugo smo bili tako, mimo sveta. Drugi spoljašnji događaji, i kad su ulazili u naš fokus, spali su na komentar: „C, c, c, strašno!”…
Dok se nije otvorila balkanska izbeglička ruta. Sa njom su spoljnopolitičke redakcije opet živnule…
Štaviše, sad i kafanski stratezi ozbiljno raspravljaju šta će reći Rusija, a šta Amerika, pa onda, gle, i Turska! – a i Kina, mada ona još nije toliko zašla u kafane, tu je za sada, čini mi se, Putin najvažniji, dok kineska imena teško pamtimo i razlikujemo. Posle Mao Ce Tunga, svi su nam manje-više isti. Što je, naravno, površno i neznalački, zato ću da podsetim da je jedna novorođena domaća beba (sa „ovih prostora”) dobila ime Hua Kuo Feng, po drugu Kinezu koji je došao posle Maoa. Pisale su novine o tome, ali to je bilo pre onoliko ratova…
Nego, da čujemo šta govori Putin?! Onda Tramp. Donekle i Hilari (c, c, c), dok značaj Angele Merkel dosta zavisi od toga da li je Vučić razgovarao sa njom.
Mic, po mic, svet je, eto, opet postao Makluanovo selo…
