Piše: Ljiljana Bailović
Ima jedan profesor, kod nas u Srbiji, koji me je baš ozlojedio. Uzeo je sebi za pravo da ocenjuje, po novinama, kako nije tačno da nema posla – ima, kaže, koliko hoćeš, ali neće niko da radi te poslove. Svi hoće u menadžere, niko neće u nadnicu, da bude berač malina. I zaključuje da je to zbog toga što roditelji danas imaju samo po jedno dete, te se prema njemu odnose kao da je ekskluzivno, šalju ga u škole, da studira, da stekne diplomu i zanimanje za koje nikada neće biti posla, ni kod nas, ni u svetu. Zaboravili smo prave, porodične vrednosti, kaže profesor, nećemo da rađamo petoro-šestoro dece. Jer onda ni deca, ni roditelji ne bi bili toliko razmaženi, školovali bi decu za krovopokrivače, jer to je traženo zanimanje. Pa u celom svetu, kaže profesor, imamo inflaciju diploma, i u Njujorku sociolozi rade kao taksisti! Svaka čast i beračima malina i krovopokrivačima, pošteni su to poslovi. Mada, ne znam kako se njemu omaklo da ispadne profesor, a ne krovopokrivač. Izgleda da smo imali sreće što nije krenuo u nadnicu, nego na univerzitet – ko bi nam inače delio ovako pametne savete i recepte! Jer, stvarno, kad imaš šestoro dece koje podižeš od nadničenja, da vidiš kako bi bio zadovoljan i šakom pirinča! Kakvo školovanje, kakvi bakrači! Ali da priupitam: kome biste onda vi, profesore, bili profesor? Krovopokrivačima?
Ali, ajmo ozbiljno: kakva je to analiza u kojoj se problem nezaposlenosti prosto prebacuje na leđa roditelja?! Druge stvari tu nisu u redu – sistemske, ni kod nas, ni u svetu, morao bi to i profesor znati. I naravno da zna, ali nam zamazuje oči, nemam drugi odgovor – upravo da bi se taj sistem održao!
Ta, on je profesor i ekspert u tom sistemu, malo li je?
