MARKO PEJČIĆ O USPEŠNOJ KARIJERI U ZRENJANINSKOM ABA TRIBJUT BENDU

Porodična muzička priča pretočena u stil života
Bavljenje muzikom za neke je hobi, dok je za druge životni poziv za koji se opredele od detinjstva. Kao i svi domeni umetnosti i ona traži rad, posvećenost, velika odricanja, ali i neizmernu ljubav prema instrumentu za koji se čovek opredeli. Naš sugrađanin, rodom iz Sokobanje, Marko Pejčić ostvario je svoj san da se bavi muzikom. Danas je nastavnik u zrenjaninskoj Muzičkoj školi „Josif Marinković” i Ekonomsko-trgovinskoj školi „Jovan Trajković”, osnivač je i dirigent hora „SuperNova”, kao i član „Aba tribjut benda” (Abba real tribute band).
Potičete iz muzičke porodice…
– Sve kreće od mog čukundede Filipa koji je svirao nekoliko duvačkih instrumenata, a pradeda Toma još i harmoniku. Deda Slobodan Boba Miletić, koji je u svoje vreme diplomirao na muzičkoj akademiji u Beogradu na duvačkim instrumentima (saksofon, flauta, klarinet), usput svira klavir i time započinje muzičku karijeru po svetu. Mama Vesna je svirala harmoniku, a tata Dragoslav negovao je ljubav prema italijanskoj muzici i gitari. Neretko porodično muziciramo, s obzirom da je i moj mlađi brat Nikola završio nekoliko razreda niže muzičke škole.
Kako je sve počelo?
– U trećem razredu os­novne škole počeo sam da pohađam i muzičku školu. Tada u Sokobanji nije postojala takva škola. Najznačajniju ulogu po mene odigrao je nastavnik muzičkog Nebojša Pešić, koji je prema mom senzibilitetu birao kompozicije koje sam rado vežbao. Pored klasične muzike i tehničkih vežbi, bile su tu i mnoge džez i pop kompozicije. Muzička škola ume da bude naporna, suvoparna i dosadna, ako nemaš pravog nastavnika. Dete mora da ima prostor za zabavu i da ostane dete koliko god je to moguće duže, maštu ne smemo da izgubimo, a ona se upravo u detinjstvu i gubi. Dobar nastavnik to mora da prepozna, čuva i gaji…
A onda srednja muzička škola, pa Aklademija 2005. u Nišu…
– Džez i pop muziku sam upoznao dosta ranije. Improvizaciju i potpunu slobodu izraza osetio sam tek u srednjoj školi. Moj drug Miloš Manić i njegov otac, jednom prilikom, došli su do našeg stana da testiraju električni klavir. Ostao sam bez daha kad sam čuo nivo slobode u izrazu i poznavanja instrumenta van kompozicije. Fascinirano sam pitao šta je to što oni sviraju. Bila je to čuvena pentatonska skala na kojoj, pored ostalih elemenata, leži čitava pop muzika. I danas sviram i usavršavam svoju improvizaciju na temelju ovog saznanja iz prvog srednje… Na Akademiji, uz nova poznanstva i profesore, javljaju se i nova interesovanja. Najznačajniju ulogu imali su dr Suzana Kostić, profesor dirigovanja i dirigent Akademskog hora SKC-a u Nišu, danas dekan Muzičke akademije u Nišu, profesor dr Dimitrije Bužarovski koji je predavao dizajn zvuka i profesor sociologije i estetike dr Dragan Žunić. Uticali su na mene kao pedagoga, dirigenta, kompozitora i umetnika uopšte. Svirao sam sa različitim muzičkim sastavima, od džez-fanki, preko pop muzike do progresiv roka. Najznačajniji je bio progresiv sastav „Tokata” koji sam oformio sa svojim kumom 2006. godine, dok me put 2011. godine nije doveo u Zrenjanin.
A planovi?
– U muzičkom smislu, sve što sam poželeo, do sad sam i ostvario. Savladao sam klavir, naučio da sviram gitaru, bubanj, od skoro saksofon, planiram bas gitaru da naučim. Nisam imao ogromne ciljeve, ne mogu da kažem da ih nemam, ali sve u svoje vreme – ističe Marko Pejčić.

 

  • BEND PO KOJEM JE ZRENjANIN PREPOZNATLJIV
    Juna 2011. Marko dobija poziv za klavijaturistu u zrenjaninskom „Aba tribjut bendu” koji je osnovao Boško Đelilović, poznatiji kao Bole „Mamurno jutro” sa kojim Pejčić i danas svira.
    – Sa bendom sam prošao celu bivšu Jugoslaviju, Hrvatsku i Sloveniju, Norvešku, momentalno čekamo Španiju i Kinu. To je divan segment mog života. Ljudi sa kojima sarađujem, sama muzika, mesta na kojima nastupamo, hleb koji delimo u kombiju, na plaži, lepi i manje lepi momenti čine ga živim i upravo ga učvršćuju, kao i sve u životu… Publiku čine ne samo ljudi koji su odrastali uz disko muziku, već i deca, srednjoškolci, studenti. Neverovatno je koliko njih poznaje originalnu „Abu”. Povremeno se na koncertima dešava da se publika koja peva glasnije čuje od benda.

Miroslava Malbaški

FacebookTwitter