Došla sam kući vukući u kesama konzerve, čajne kobasice, supe u kesicama, („Neoplanta” mi je bila blizu), već sam imala suvi kvasac, ajde i još koje kilo brašna, keks, neka se nađe i tako to. Moji su rekli: Šta ti je, budibog s tobom… Kažem kao glavnokomandujući: ti spremi sveće, ti napuni kadu, ti spremi lekove u jednu veću tašnu, spremite flašice sa vodom, nešto za jelo.
– Ma, šta ti je?
– Ništa, odgovaram, samo će sada početi da nas bombarduju.
Svi ćute, hteli bi nešto da kažu, ali ja već telefoniram sestri u Novi Sad i kažem joj da će da nas bombarduju, neka se spremi, ako nije kasno. Ne veruje ni ona.
I začuli su se avioni. Negde je grunulo. Pogledali smo se – ne , u podrum ne idemo, ostajemo gde smo…
Sutradan su rafovi u prodavnicama bili poluprazni, dan posle prazni, život je počeo da se menja, mnogo brige, straha, panike, ma svega što ide uz takve situacije…
Bilo je to 24. marta 1999. godine, kada su se avioni obrušili na našu zemlju.
Sada je opet mart, 2020. Korona virus, kovid 19, gotovo da je paralisao planetu.
I, opet, gledam. Kupuje se brzinom svetlosti. Brašno, šećer, ulje, suhomesnati proizvodi, meso, voda, voda, voda, ali i pivo, supe u kesici, gotova jela… Onda krompir, luk i ne znam šta već. Velika kolica prepuna. I ne samo jedna.
Posle toga, čujem – nema kvasca, pa kako ću da mesim hleb. Nema alkohola, aerosola, sredstava za dezinfekciju ruku, maski… U apoteke, ulazimo jedan po jedan. Red na ulici se povećava jer mislimo da su stigle maske i sredstva za dezinfekciju. A nisu. Nestašica je, ali pre aktuelnog stanja, i nekih lekova. Upozoravaju nas da ne kupujemo toliko, da ne stvaramo zalihe jer ih nećemo potrošiti… Džaba. Strah je strah, a toga smo imali baš onako – svako zlo na nas.
Uvedeno je i vanredno stanje. Nema škole, nema druženja sa bakama i dekama, nema, nema, nema, ograničen je rad kafića, i drugo…
Situacija jeste ozbiljna. I jeste da svi moramo da budemo odgovorni, prema sebi, i prema drugima. I država posebno. Kako će sve to da izgleda, pokazaće dani pred nama…
I, volela bih zaista, da ne zaboravimo siromašne sugrađane. Odvojimo malo i za „Obrok za porodicu”.
