Mažoretkinje

Piše: Ljiljana Bailović

Kad god vidim prodavce mimoza na zrenjaninskim ulicama, setim se našeg prvog susreta sa hercegnovskim i kotorskim mažoretkinjama koje su, onog februara, stigle u Zrenjanin da nas pozovu na Dane mimoze u svom rodnom kraju. Bilo je to još krajem prošlog veka, februar u Panoniji bio je dosta hladan i zao, ali smo, svejedno, doveli i decu u glavnu ulicu da vide tu veselu mediteransku povorku. Mlade devojke su, u lakim mažoretskim uniformama spremnim za primorsko sunce, prolazile u ritmu „žive” muzike, po kaljavom polurastopljenom snegu, dok su ih zasipale krupne, mokre pahulje. Počeo je da duva i neki oštar vetar, deca su počela da nam cvokoću ispod kapa i šalova, cvokotale su i sirote mažoretkinje, daj-bože da su prošle bez upale pluća… Nije Panonija na Mediteranu.
Međutim, ove zime mimoze su nam stigle još u januaru, a zima ispade sasvim blaga, nekako mediteranska. Sve do sada. I baš kad pomislih da bi danas mažoretkinje u Zrenjaninu mnogo bolje prošle nego onog februara i, uopšte, da smo se jeftino provukli kroz najteže godišnje doba – pokvari se vreme. Provalila zima iz Sibira, prebacila se preko Karpata, baca nam na glavu svoj februarski tovar, kišobrani teški od snega, svaki treći raščupan vetrom. Na milost sunca ipak ćemo još popričekati.
Uostalom, nije slučajno što imamo dve potpuno suprotne svetosavske izreke vezane za vremenska predviđanja: „Sveti Sava – zeleni se trava”, ali i „Sveti Sava Dunav zaleđava”, nekad je lepše prvo zimsko poluvreme, nekad drugo. Pa, dosta su Amerikanci zimus mučili muku sa snegom i ledom, dođe malo red i na nas. A prvi baštenski pupoljci koji su, koliko juče, prizivali rano proleće, eno sad drhture i cvokoću, kao one mediteranske mažoretkinje onomad u Zrenjaninu.

 

FacebookTwitter