Žene ruralnog kraja nemaju neku značajniju podršku ni sa muške, ni sa ženske strane. Iako stanovništvo većih centara vuče poreklo sa sela, imamo sindrom „pokondirene tikve” i “Sime Gluvaća” – kaže Milica Jovanov
Žene srednjeg Banata aktivne su članice Asocijacije žena Srbije, od 1999. godine. Osnovni zadaci organizacije su socijalni, humanitarni rad i očuvanje tradicije. Broj aktivnih članica je, kako kaže predsednica Milica Jovanov, vrlo promenljiv i kreće se periodično preko sto, ali povremeno se svodi na nekoliko desetina.
– Stalni cilj jeste „buditi” žensku populaciju i uključititi ih u sveobuhvatne tokove života kako bi i one doprinele dobrobiti društva u celini, naravno prema svojim sposobnostima i mogućnostima. Osim uobičajenih aktivnosti, ove godine najznačajnije je pitanje položaja žene ruralnog kraja – kaže Milica Jovanov. – Naime, međunarodna zajednica je još pre dve decenija ustanovila 15. oktobar kao Dan žene ruralnog kraja, shvativši da su baš one u podređenom položaju. I tada su videli da se zapravo veliki potencijal za napredak društvene zajednice nalazi u ruralnoj oblasti. Znamo da su žene ruralnog kraja prave majstorice u proizvodnji i pripremi zdrave hrane, nenadmašne u mešenju raznih kolača, štrudli, kifli, slavskog kolača i ostalih đakonija. Uverili smo da ih požtvovanost i spremnost da pomognu drugima. A, kakav je, zapravo, njihov položaj, kako one žive?
– Da. Analizom podataka dolazimo do zaključka da žene ruralnog kraja nisu daleko odmakle u poboljšanju svog položaja. U malom broju su uključene u različitim poljima delatnosti, od rada u lokalnim organima i organizacijama. Žene ruralnog kraja nemaju neku značajniju podršku ni sa muške, ni sa ženske strane. Iako stanovništvo većih centara vuče poreklo sa sela, imamo sindrom „pokondirene tikve” i “Sime Gluvaća”. Ovo je lično iskustvo. Supruga na selu, po veri i tradiciji, zna da je njeno mesto iza supruga. Naravno, ona decu sama stavlja ispred sebe. Uzimajući u obzira da zbog ekonomske situacije, a stambenog prostora ne manjka i zbog uštede, mladi na selu žive u zajednici uglavnom „sa njegovima”, jasno je kakav je položaj te mlade žene u porodici. Uz sve ovo, šta se događa kada je žena koja živi na selu i ima sve uobičajene obaveze u kući i na imanju, istovremeno i zaposlena u nekoj firmi?
– Ako zaposlena žena na selu reši da proširi porodicu, uglavnom rađa dvoje ili čak troje dece i tada se posvećuje porodici. Ona konačno napušta posao jer na selu nema jaslica ni vrtića. Napuštanjem posla za interes porodice, ona postaje ekonomski zavisna i tu je njen kraj „dizanju” glave. Kakva su saznanja o tome šta se dešava kada se zaposlena žena na poslu suoči sa, na primer, mobingom?
– Najčešće, u takvoj situaciji žena ne nalazi put do svojih prava i trpi ili daje sama otkaz. Da se nekim slučajem požali na seksualno uznemiravanje na poslu – odmah se kaže da je ona kriva – jer je sama dala povoda. U slučaju porodičnog nasilja, sve najčešće dugo ostaje tajna, jer je to,opet, „njena sramota”. Čak i porodica (otac, brat), savetuju joj ili da trpi – jer sama je birala muža – ili da ona „popravi” svoje ponašanje u smislu – pusti ga kad je pijan, proći će ga, ne čačkaj ga kad je nervozan, ima i on problema, ćuti – imaš decu. A kada je reč o ravnopravnosti, i u novom veku, i u modernom društvu, skoro da se nismo pomerili sa „mrtve tačke”. Mada, velika većina žena, kako na selu tako i u gradu, veruju da sada imaju neka veća prava, ali je problem u tome što su ona samo na papiru – kaže Milica Jovanov. M. Bečejac
