MILOŠ JAGODIĆ, REDITELJ – POVRATAK U ZRENJANIN, NA DASKE KOJE ŽIVOT ZNAČE

Pozorište je adrenalin i kad ti jednom uđe pod kožu…

Rođen je u Beogradu 1972. godine. Diplomirao je režiju na Odseku za pozorišnu i radio režiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, 1998. godine. Režirao je više od pedeset predstava u pozorištima širom zemlje, od Beograda, do Niša, do Novog Sada, do Zrenjanina, Sombora, Subotice… Potpisuje režiju za više od sto pedeset radio drama.
Od 2000. godine je stalni reditelj Dramskog programa Radio Beograda. U njegovoj karijeri značajno mesto zauzima i pedagoški rad – više od deceniju, od 2001. do 2012. godine, bio je asistent na katedri za glumu Akademije umetnosti Beograd, a od 2009. do 2013. godine na istoj akademiji profesor pozorišne režije.
Miloš Jagodić je režirao i u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović”, u gradu gde su mladost proveli njegovi otac i majka – Ivan Jagodić, kasnije poznati beogradski glumac, i čuvena rukometašica Rukometnog kluba „Proleter” Dušanka Mežnar, kasnije Jagodić, kao sportistkinja poznatija pod imenom „Čvarak”.
U periodu od 2002. do 2004. godine Miloš Jagodić je bio umetnički direktor Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”. Trenutno u zrenjaninskom Pozorištu režira predstavu „Nemam da platim i neću da platim”, čiji je autor italijanski nobelovac Dario Fo. Pozorišta ne deli na prestonička i provincijska.
Kako je došlo do ponovnog angažmana u Zrenjaninu i kako ga doživljavate?
– Za zrenjaninsko Pozorište me vezuju lepe uspomene i obradovao me je poziv da ponovo u njemu režiram. Na Dramskoj sceni sam ovde režirao „Laki komad” Nebojše Romčevića, 2003. godine i predstavu „Pukovnik ptica”, prema tekstu Hriste Bojčeva, 2004. godine. Na Lutkarskoj sceni sam prvo radio „Nemušti jezik”, 2014. godine. Saradnja sa glumcima je bila odlična a tako je i sada, kada imamo gotovo svakodnevne probe i nadamo se da će svi radovi na rekonstrukciji hola biti završeni na vreme, kako bismo zrenjaninskoj publici predstavili novi komad.
Zašto baš Dario Fo i „Nemam da platim i neću da platim”?
– Iako je ovaj komad napisan sedamdesetih godina i odnosi se na italijansko društvo toga vremena, pravi je trenutak da ga postavimo na našoj sceni, jer ima puno dodira i sa našom savremenom stvarnošću. Radnja se zbiva u Italiji, u jednom turbulentnom vremenu, ali može da se odnosi na bilo koju tačku gde su ljudi ojađeni, osiromašeni i moraju da se snalaze kako da prežive. Da li su to špagete, koje ne mogu sebi da priušte u nemaštini ili nešto drugo, brašno, ali uvek nešto što je neophodno za svakodnevnu egzistenciju, svejedno. Reč je o komediji i siguran sam da će se publika smejati tokom predstave. Ali, nije to samo puka komedija, već ima dosta elemenata satire i svima će biti jasno da se nešto slično zbiva i ovde. Ideja predstave je da se ljudi nasmeju, ali da stave prst na čelo, da uzmu sudbinu u svoje ruke. Međutim, ono što je satirično nije prst u oko, već je akcenat na zabavi… I, što je, najvažnije, predstava je jednostavna i svi će je razumeti.
Nešto slično kao kod našeg Nušića?
– Nušić je uvek aktuelan i to je taj fini spoj smeha i satire koji nas uvek iznova podseća kako se ništa nije promenilo ni nakon 80 godina od njegove smrti. Mislim da je i Dario Fo izvanredno prepoznao ponašanje ljudi u situaciji kada ostaju bez posla, kada nemaju novca da prehrane porodicu, žensko muške odnose i dešavanja u kojima žene preuzimaju inicijativu i počnu da se snalaze u prodavnicama a da ne plate…
Muziku za ovu predstavu komponuje Gabor Lenđel iz Subotice a scenografiju i kostimografiju Blagovesta Vasileva – tandem koji garantuje uspeh?
– Već smo radili zajedno i siguran sam da je to pravi izbor. Divna Blgovesta Vasileva, blago za zrenjaninsko Pozorište i za svakoga ko sa njom sarađuje. Predstava je dinamična i muzika čiji je autor Lenđel na najbolji način se uklapa u zamisao predstave. Naša saradnja je jednostavna i uspešna.
A kakva su sećanja na odlazak iz zrenjaninskog Pozorišta?
– Nisam odlazak shvatio tragično. Nisam bio ozlojeđen. Ja sam, pre svega, reditelj. U ulozi umetničkog direktora sam imao veće planove, neke smo ostvarili a neke ne. Uglavnom, nije bilo žuči i taj posao sam shvatio kao i svaki drugi, koji nije profesija već aktivnost na određeno vreme, nešto što je prolazno. Bilo ih je i pre mene, a i posle mene.
Član ste različitih festivalskih pozorišnih žirija.
– Valjda misle da moj ukus i moja procena imaju neku težinu.
Šta je za Vas pozorište?
– Pozorište je kada se skupi grupa ljudi oko neke ideje, nečeg o čemu slično promišljaju. I uprkos besparici, uprkos svemu onom što je deprimirajuće, svakodnevno dolaze radosni na probe, ostvaruju zajednički san i sve bude kako treba kada se zavesa podigne. Opet na radost svih nas, koji smo učestvovali i radili na predstavi, i na radost publike.
Da li, po Vašem mišljenju, pozorište može da menja stvarnost?
– Naravno da ne. Ali, ako predstava samo jednog čoveka u publici učini boljim, onda je to veliki uspeh. Pozorište jeste kolektivni čin, i u stvaranju i u konzumiranju, ali je njegov uticaj ono što se dešava u pojedincu.
Odrasli ste uz glumce. Koliko je to uticalo na izbor životnog zanimanja?
– U našu kuću su glumci i reditelji dolazili svakodnevno. I to je za mene bilo prirodno, nisma te ljude gledao kao poznate ličnosti, već kao prijatelje mojih roditelja. Bio sam student Mucija Draškića, možda je, na neki način, bio onaj koji mi je pokazao put… Pozorište je poseban adrenalin. I kada ti jednom uđe u krv, teško ga se oslobađaš…
Pobornik ste mišljenja da je pozorište svakodnevan rad, kao i svaki drugi, ali da je jednako važno uživati u stvaralačkom procesu, koliko i u premijeri i u svakom novom izvođenju?
– Upravo tako. Pozorište jeste stvaralački čin, bitan je svaki glumac, bitni su svi učesnici, ali svima treba da je dobro u tom svakodnevnom radu. I od svih zavisi kako će se stići do cilja koji smo postavili kada smo počeli da radimo na predstavi.
Putovanje je Vaša druga strast?
– Obožavam da putujem. Proputovao sam skoro ceo svet. Nisam još bio u Južnoj Americi i na Dalekom istoku. Pre nego što smo dobili sina Novaka, koji sada ima tri i po godine, bilo je više putovanja na veće udaljenosti. Nadam da će ih biti još. Sa svakog putovanja se vraćam bogatiji. Svako putovanje relativizuje pogled na svet. Putovanje je način da sagledaš stvari iz druge perspektive. Svakako i znatno koristi u poslu koji radim.
Zrenjaninci se ponose svojim Pozorištom i ljubavnom pričom vezanom za najstarije pozorišno zdanje u zemlji.
– Narodno pozorište „Toša Jovanović” jeste posebno, a priča o njegovoj istoriji inspirativna.
Zrenjanin ima i svoju pozorišnu publiku i često, organizovano, odlazimo na predstave u Beograd i Novi Sad. Da li ste i vi često u pozorištu?
– U pozorištu sam svakodnevno, ili kao onaj koji pravi predstave ili kao onaj koji gleda predstave i uči od kolega koji ih rade.
Da li imate vremena za čitanje, ili za slušanje muzike…
– Knjiga, za nju uvek imam vremena, i kada nemam vremena. Muzika, slušam je, tu i tamo…
S radošću iščekujemo premijeru. Srećno!

  • O PREDSTAVI
    „Nemam da platim i neću da platim” je komedija. Način da se smejemo sebi i svojoj bedi, svom osećaju nemoći, arogantnosti političara, pohlepi najbogatijih. Način da se smejemo, jer zašto bismo plakali…

 

Branka Jajić

 

FacebookTwitter