Miloš

LJILJANA  BAILOVICPiše: Ljiljana Bailović

Novinski mali oglas, „ovekovečen” nečijim foto-aparatom, već neko vreme kruži internetom: „Milošu Đonoviću čestitaju diplomiranje roditelji i sestra, i izvinjavaju se što su sumnjali u njega.” Dirljivo, toplo-smešno, i vrlo prepoznatljivo, zar ne?
Ali za Miloša, ni za njegove roditelje, „studentski period” još nije zvršen – ni iz daleka, trajaće barem još jedno dve-tri godine. Toliko, naime, zvanična statistika priznaje da mladi čovek, u proseku, čeka na posao posle diplomiranja, i za to vreme će, naravno, kao i dok je studirao, biti na roditeljskim jaslama. Ako bude imao sreće (a malo i prijateljskih veza), diplomac će ipak dobiti priliku da volontira negde, pola godine, godinu, za sitne pare koje svakako nisu dovoljne za samostalnost (ali i to o državnom trošku, a ne na platnom spisku poslodavca). Ako se baš dobro pokaže kao volonter, rečeni poslodavac će mu, sa svoje strane, dati novu priliku da se žestoko dokazuje, još godinu-dve, sve „o belom hlebu”, ni džabe-ni za pare. I to je tek period koji će mu omogućiti da stekne neki utisak ima li smisla njegovo dokazivanje, ima li smisla da u toj firmi ikad zaista dobije radni angažman, ili samo lepu preporuku da je savladao obuku za to i to, da može barem nešto da upiše u CV. I da se sa tim otisne u dalje traženje posla, sa nadom da će negde, neko, njegov CV pročitati – i pozvati ga na razgovor. To su godine koje će pojesti sav njegov početni polet, žar i radni elan.
Ima i drugi put: diplomiraš, i onda prihvatiš da radiš bilo šta, prodavac u kiosku u noćne sate, kelner, sezonac na gradilištu na crno, samo da ne budeš roditeljima na vratu. Dok ne zaboraviš sve što si nekad učio…
Ima i treći put: da se učlaniš u stranku, i narednih dve-tri-četiri godine žestoko se dokazuješ, pre nego što te stave na neki spisak (za odbornike ili portparole).
Širok izbor, moj Miloše!

 

FacebookTwitter