Književnica, novinarka, slikarka, autorka više bestselera, Mirjana Bobić Mojsilović, gostovala je u zrenjaninskom „Kafematu” prošlog četvrtka, 8. juna. Pred brojnim posetiocima je predstavila knjigu „Tvoj anđeo čuvar”, čije je najnovije izdanje objavljeno krajem prošle godine u beogradskoj „Laguni”. Takođe je govorila o jednom od svojih bestselera, romanu „Dnevnik srpske domaćice”. I o likovima iz svojih romana i drama koji, kako je rekla, liče na nju, ali i na sve nas… Kakva je blagodet kada imamo svog anđela čuvara?
– Divno je verovati da imamo svog anđela čuvara, divno je i vrlo opuštajuće pomisliti da je to neko drugi, da to može da bude neko drugi. Na toj ideji počivaju sve nade sveta. Ipak, mislim da je jedini anđeo čuvar koga možemo imati – naš sopstveni karakter. Pošteni čovek spava sa anđelom čuvarem na jastuku. Anđela čuvara ima onaj ko zna da ništa nije večno, ko zna da je u životu najvažnije mirno spavati i onaj ko zna da razlikuje bitno od nebitnog. „Tvoj anđeo čuvar” je uzbudljiva, duhovita i potresna priča o ljubavi, ljubomori, padu i ustajanju, o gubitku i ponovnom osvajanju vlastitog života. Kako god, sve se nekako vrti oko ljubavi?
– Moj roman je zapravo psihološki triler – jer je tema neobična – to je roman o psihičkom zlostavljanju, o patološkoj ljubomori, o pokušaju da nam neko kontroliše život. Ali, pre svega to je knjiga o usamljenosti. Mi smo poklopljeni epidemijom usamljenosti – i to osećanje usamljenosti nema veze sa godinama, sa materijalnim stanjem, sa obrazovanjem. Ljudi su usamljeni, i plaše se da to kažu, žive u virtuelnim svetovima društvenih mreža, i glume da su jaki, nepobedivi i da vode neverovatno uzbudljive živote. A zapravo svi čeznu za bliskošću. Moja junakinja je uspešna feministkinja, ali je i ona samo žrtva – sopstvene slike o sebi, i žrtva usamljenosti, ali takođe i žrtva mita o „alfa mužjaku”.
Iznad svega, ovo je i knjiga o strahu! Vaše junakinje se sa strahom suočavaju, suprotstavljaju mu se i pobeđuju ga. Ova knjiga može da bude i udžbenik kako pobediti strah!
– Dr Zoran Milivojević je napisao da je to roman koji bi trebalo da pročita svaka žena na Balkanu, ali ja bih rekla samo – svaka žena, i naravno, i svaki muškarac. Ovo je roman o strahu, o tome kako svako može biti skoro neprimetno upetljan u paukovu mrežu straha. Mi živimo u civilizaciji koja indukuje naš strah i koja se njime hrani. Ljudi se uče da budu nesigurni, mediji neprekidno rade na našem strahu, i ova priča se može u prenosnom značenju shvatiti i kao politička priča. Strah u ljubavnim odnosima, to što je ona ucenjena njegovim besom, isti je kao manipulacija strahom na poslu, ili na političkoj sceni. I kao što moja junakinja kaže – Strah je muškog roda, ali ne zaboravimo – snaga je ženskog roda. Da, mislim da bi „Tvoj anđeo čuvar” mogao da se čita i kao priručnik za spasavanje vlastitih života, jer psihičko zlostavljanje je u suštini, uvek isto. U „ Dnevniku srpske domaćice” kao da su ispisani svi naši dnevnici…
– Laguna je sada objavila novo, jubilarno izdanje „Dnevnika srpske domaćice”. To je roman koji je neka vrsta kolektivne autobiografije nekoliko generacija, to je knjiga za nas, naše roditelje i našu decu, da vidimo od čega smo napravljeni, kakvi smo bili, šta smo sve prošli i kako smo postali ovakvi, nikakvi i divni. Zanimljivo je da je knjiga opet aktuelna – iste stvari ponovo prolazimo, i nadam se da ćemo ovoga puta biti mudriji. Inače, „Dnevnik” je opet jedan od najpopularnijih naslova. „Dnevnik” je u Sloveniji doživeo tri izdanja. Pisac ste bestselera? Imate li „recept” za poneti?
– Nemam nikakav recept. Ne pišem bestselere, nego pišem knjige koje me se tiču. Sreća je da ima mnogo ljudi koji vole da čitaju moje knjige. Objavili ste devetnaest knjiga – 11 romana, dve zbirke drama, jednu zbirku kratkih priča, dve zbirke kolumni itd. Dvanaest naslova Vam je objavljeno u Francuskoj, Italiji, Češkoj, Hrvatskoj, Sloveniji i Makedoniji. Sve to je, napokon, i u Vašim pesmama, zajedno sa slikama, u zbirci „Obećao si mi”.
– Počela sam pre nekoliko godina da pišem poeziju, to je došlo odjednom, iznenada, jedne zimske noći, a nisam ni bila svesna da je poezija, u vidu citiranja neke pesme, omaža pesniku, uvek bilo u svim mojim romanima, u mojim pozorišnim komadima. I onda sam objavila svoju zbirku. Lepo je kako ljudi reaguju na moje pesme. Mladi ljudi ih uzimaju za takmičenja u recitovanju. Iskreno sam počastvovana. Ali taj mali bum koji su napravile moje pesme samo govori o tome da su ljudi, u sred ove naše duhovne kaljuge, rialitija, stvarnosti koja je ostrvljena od gladi za novcem, prestižem i moći, uvek spremni da se osvrnu za lepim, plemenitim i uzvišenim. Nije Srbija zemlja u kojoj se ne čita, ali je, verovatno istina da se ne čita dovoljno! Prepoznajemo li se i po čitanju?
– Svi govore da se ne čita, ali ipak su knjižare pune novih divnih knjiga. Bili ste jedna od prvih samostalnih izdavača u Beogradu. Sada objavljujete u „Laguni”.
– Otišla sam u Lagunu jer jednostavno više nisam mogla sama. Bilo je suviše komplikovano i odjednom preveliko za mene. Sa Lagunom sam dobila priliku, prvi put u životu, da se bavim samo onim čime treba da se bavim – da pišem i promovišem ne samo moje knjige, nego knjige uopšte – da promovišem čitanje. Odlučili ste da više ne pišete kolumne, poslednje smo nestrpljivo iščekivali u ”Večernjim novostima”. Zašto?
– Politika je aždaja koja mi krade osmeh, uzima radost i crpi energiju. Ne znam da li bih imala više išta da kažem na temu politike. Prevalili ste više od 2.000 kilometara po Srbiji, da biste se družili sa čitaocima, bez šofera i promotera! I to je Mirjana Bobić Mojsilović, energija, komunikacija, otvorenost i neposrednost ….
– Kao neki mali Ciganin čergar, putujem i pričam. Putujem i sa mojim predstavama, i na promocije, i recitujem i mislim da ponekad nekom vratim osmeh na lice, a nekome vratim tračak nade da je moguće od ovog malog života, napraviti nešto. Jer znate, moja teza je da – stvarnost nije dovoljna. Poslednji put ste bili u Zrenjaninu pre tri godine, u okviru programa povodom „Dana piva” u Gradskoj bašti, a pre toga kada je otvorena izložba u Narodnom muzeju posvećena Momi Kaporu! Kakve utiske nosite iz našeg grada?
– Volim Zrenjanin i uvek ste me divno primali. Divna publika, i mi zajedno, činimo jedno posebno pleme malih sanjara. Kada bi mene neko pitao, rekla bih da je Mirjana Bobić Mojsilović zaljubljena u život, kreativna, radoholičarka, optimista koja svoju energiju prenosi na okruženje, naravno, pametna, lepa, šarmantna – slobodno dodajte sve što je potrebno za „portret”, još neku lepu boju….
– Kao što sam rekla, stvarnost mi nije dovoljna. Ja se samo trudim da samu sebe zabavim, a ako uz to zabavim i neke druge dobre ljude, tim bolje. POVRATAK Književnici često pominju kako pisanje zahteva osamu. Kakva je „muka” i kakva radost pisanje? – Naravno da je osama neophodna za pisanje. Meni je neophodna i za slikanje, to je neka vrsta prelasku drugu realnost. Radost je što počinjete da stvarate novi svet, kao Bog, od jedne jedine reči. A muka je, takođe, deo stvaralačkog procesa. Kriza je neophodna da biste napravili distancu, da biste mogli da sagledate bar obrise celine. Međutim, meni je najzanimljiviji i najdragoceniji trenutak, povratak posle krize. U tom trenutku postoji radost, strast pa čak i element „eureke”.
