MIRJANA ĆUK HRABRO SE NOSI SA BOLEŠĆU I NASTOJI DA OBODRI DRUGE; POSLE OPERACIJE, USLEDILA JE TERAPIJA CITOSTASTICIMA

Volja za životom pobeđuje strah

  • Bilo je jako teških momenata. Spolja sam delovala raspoložena, ali u meni se vodila borba. Osećala sam strah i očaj, ali ne zbog sebe, već zbog dece – kaže suflerka Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”, koja je zadržala vedar duh nakon operacije i u toku hemoterapije

Iako ni sa prijateljima ne voli da razgovara o svojoj bolesti, Mirjana Ćuk ekskluzivno za list „Zrenjanin” govori o borbi sa karcinomom, osećanjima i iskušenjima koja prate terapiju, ali i volji za životom koja joj je pomogla da lakše prebrodi lečenje od raka dojke. Njena prevashodna namera jeste da ohrabri druge ljude koji se suočavaju sa sličnim nevoljama.
– Redovno sam se pregledala. Odlazila na mamografiju, ali ipak sam jedne večeri, negde oko Uskrsa prošle godine, na dojci napipala masu u obliku jaja. Shvatila sam da nešto nije u redu – počinje svoju ispovest Mirjana, suflerka u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović”. Ona se hrabro uhvatila u koštac sa bolešću od koje će, prema statistikama, u životu oboleti svaka osma žena.
Čim je primetila promenu na telu, kontaktirala je svoju doktorku, specijalistu onkologije Nedeljku Boškov.
– Videla sam u njenim očima da nije okej. Posle mamografije su mi rekli da je maligni tumor, i da je veoma velik, da to mora odmah napolje. Ostala sam bez glasa – kaže Mirjana.
U roku od nekoliko dana je prošla sve preglede, a rak je operativno uklonjen 4. maja.
– Pred sam zahvat su mi detaljno objašnjavali šta će raditi. Samo sam klimala glavom, kao da se razumem, a nisam shvatala ništa – sada se već sa osmehom priseća ova Zrenjaninka. Veruje da je imala sreće što kancer nije metastazirao.
– Nisam se dala pobediti ni posle operacije, zadržala sam veru u život, čak sam je pojačala. Dobila sam i „titulu” šefa sobe, jer sam podizala moral ostalim pacijentkinjama. Sama reč karcinom bi svakoga savladala. Ja sam jedva čekala da sve prođe, da sve zaboravim. Naravno, znala sam da slede citostatici. Operacija nije kraj borbe. Naprotiv, ono što se na ženi itekako vidi jesu posledice hemoterapije. Opašće nam kosa, znale smo. Pošto je bilo leto, a većina žena na odeljenju je već imala taj problem, ja sam im pravila i učila ih da same sebi naprave turbane – priča naša sagovornica.
Prva hemoterapija je bila strašna za nju. Gubitak kose je bio veliki udarac. No, najveća briga bila joj je da će je deca videti takvu, pa je počela da skriva svoju muku turbanima. Ali, sinovi i ćerka su shvatili. Jako teško su podneli saznanje da njihova mama ima tumor.
Aleksandar Pavlović, 28-godišnji sin iz prvog braka, imao je dodatnu brigu: pored brige o majci, zatekla ga je i nesreća da izgubi oca u isto vreme kada mu je majka operisana.
Dragana, srednje dete, ima 19 godina. Majka za nju kaže da je „ćutolog”, da sve krije u sebi, ne izražava osećanja, i ne želi da sluša o majčinoj bolesti, da je to njen način se bori sa brigom i tugom.
Dragan, najmlađi sin, koji ima 17 godina, nosi se sa tim na sasvim suprotan način. On je istraživao, „guglao”, ispitivao mamu, i uvek je govorio da se njena bolest leči i da će sve biti u redu.
– Bilo je jako teških momenata. Spolja sam delovala super, raspoložena, ali u meni se vodila velika borba. Emotivna sam, priznajem. Osećala sam strah i očaj, ali ne zbog sebe, već zbog dece. Mama je za njih uvek bila tu, bila supermama, sve im rešavala i, odjednom, ta mama je bolesna. Najmlađi sin mi je rekao da on vrlo dobro zna šta je meni i da to nije cista, kao što sam ja njima rekla, već karcinom. On je rešen da bude doktor i prostudirao je moje nalaze. Suprug Aleksandar je sve vreme bio uz mene, moja najveća podrška u svim tim stanjima – govori majka troje dece i dodaje: -Pogađalo me kada sam u listu „Zrenjanin” čitala ko je sve umro, i doktorka mi je zabranila da gledam pomene. Sve sam počela da primećujem.
Nastupile su nagle promene raspoloženja i nedostatak energije.
Kaže da su je mnogi prijatelji napustili, neki drugi previše ispitivali, ali da joj prijaju nova lica.
– Uvek sam odbijala da govorim o raku. Tvrdim da sam zdrava i da mi je dobro, i ne želim negativne razgovore – zaključuje Mirjana.
Za kraj je pitamo da li se promenila posle bolesti.
– Možda sam postala više „sebična” nego što sam bila. Ima mnogo veša da se pegla? Baš me briga, radiću malo kasnije. Ni prašina nije problem. Trudim se da ugodim sebi. Živimo brzo i sve navodno mora da bude tip-top, a ne mora. Moramo samo da održavamo dobro zdravlje, da budemo zadovoljni sobom. I ne lečimo se više na internetu. Ako je neko bolestan – pravac kod lekara.

SUZANA KOKAVSKI