Mladi

Piše: MILENA BEČEJAC

Nedavno sam dobila lep poklon. Maja Milekić, volonterka na Olimpijskim igrama u Riju, donela mi je olovku sa znakom igara i kuglu čokolade, prave brazilske. Slična je „mocart kuglama” koju mi iz Beča donosi Nikola Zečević. Uz olovku, stajala je napomena „da i dalje lepo pišem o mladima”.
Da, moram da priznam da je list „Zrenjanin” nastojao da godinama podrži mlade i uspešne Zrenjanince, da izađe u susret onima kojima je bila potrebna pomoć i podrška. Ali, ostalo je još toliko nezabeleženih primera…
Imam neki glup običaj, pa kažem sebi „nema veze što je hladno, samo da skoknem do prodavnice, nije daleko, šta, ima da se utoplim”, i tako to. Stuštila se ovih dana kiša nad gradom, ja sve mislim – samo da pretrčim, nije to ništa, šta će mi kišobran. Šta će mi kišobran, pa sad imam laringitis. A ima li veće kazne za ženu nego da ne sme da priča…
Tako sam jednom prilikom išla u školu „Dositej”, kuma me dovezla do kapije, a ja, opet po mome, ne širim kišobran nego ću da dotrčim do ulaza. A kiša baš našla da pada najžešće tog dana. Ali, tu je bila devojčica Divna. Videvši me sa kesom nad glavom, ponudila mi je kišobran, tako da smo zajedno stigle do ulaza škole. I posle sam stalno mislila koliko je to bio lep, plemenit, kulturan gest.
I zaista, gledam na koncertima, promocijama knjiga, u pozorištu mlade, koliko je tu dobre energije i lepote.
Da, znam, već čujem – a mladi koji u autobusu ne ustupaju mesto starijima, majkama sa decom, trudnicama…Pa oni koji lome sve što stignu ili ispisuju koješta po zidovima kuća. Znam. Ali, u ovom drugom slučaju pitam se: gde smo mi to pogrešili?

FacebookTwitter