Na radnom mestu

Piše: Ljiljana Bailović

Ko prosi, dolamu da nosi, podaj mu – tako je govorila moja pokojna svekrva. Vidim, poneko od prolaznika sagne se i spusti nešto sitnine u plastičnu kutiju na pločniku. Većina ne, ali ne znači da neće drugi put…
Mimoilazeći se sa mnom i sa prosjakom, starija žena gunđa sebi u bradu, ali ipak tako da je i drugi čuju:
– Treba milicija sve to da rastera, što ne rade nego prose tuđu muku, a imaju više neg‘ ti, budi sigurna! – to je, izgleda, meni upućeno.
Milicije odavno nema (sad imamo policiju), a ovi ljudi s kutijama, u stvari, rade – pločnik je njihovo radno mesto. Ne znam koliko zarade, pričao mi je poznanik da se onaj dečko što povremeno traži milostinju ispred „Inteze”, hvalisao debelim svežnjem novca. Ko zna, možda je to samo jedna od urbanih legendi o prosjacima.
Ima raznih prosjaka, od „klasičnih” do pravih trotoarskih šoumena. Samo među uličnim sviračima prepoznaćete sijaset vrsta. Neki samo duvaju u frulu, na pešačkom mostu, više da bi skrenuli pažnju na sebe i svoju kutiju, a izbegli komentare da su „neradnici”. Neki su baš vešti izvođači, sa celim repertoarom i spremnom pričom za proleznike, „samo danas za Zrenjanince”, prenoseći im i pozdrave iz „svog rodnog kraja”, neki se predstavljaju kao studenti, ima i dece svirača, takođe raznih kategorija.
Ponekad se u glavnoj ulici pojave prodavci čestitki, 100 din. komad, novac od prodaje sakupljaju, kažu, za decu u ovom ili onom domu, ometenu u razvoju, ili bez roditeljskog staranja, nikad priču ne saslušam do kraja, bog zna da li je istinita, ali kupim ponekad. Nisam sigurna da li će taj novac ikad stići do dece za koju se, navodno, sakuplja, ali se nadam da procenat od tih para ide za plate prodavaca čestitki. I oni su na svom radnom mestu, drugo nemaju. I Zavod za statistiku ih, prema nekoj od metodologija koje se primenjuju, mislim, računa u zaposlene.

FacebookTwitter