NAŠA SUGRAĐANKA MEĐU 30 NAJBOLjIH STUDENTKINjA KOJE SE BAVE SPORTOM U AMERICI

Jelena Momirov: Veslanje me je oformilo kao osobu

Zrenjaninka poreklom iz Elemira Jelena Momirov ušla je u finale izbora za najbolju sportistkinju studentkinju Amerike, među devojkama iz sve tri divizije i svih sportova Nacionalne studentske sportske asocijacije (NCAA). Ovo je dvadesettrogodišnjoj veslačici stiglo kao priznanje za akademski i sportski uspeh koji je postigla tokom protekle četiri godine studirajući biohemiju i takmičeći se za Univerzitet Beri iz Majamija.
Izboriti se za poziciju u čamcu univerzitetskog tima koji čine najuspešnije mlade veslačice iz celog sveta i koje treniraju nekadašnji olimpijci, uspeh je sam po sebi, ali Jelena je uradila mnogo više – dva puta je osvojila prvenstvo Amerike.
Put do floridskog zaliva Biskejn vodi od talasa Begeja, na kojima je dvanaestogodišnja Jelena prvi put zaveslala u veslačkom klubu „Begej 1883”. Školovanje je za nju uvek bilo na prvom mestu, a kako kaže, celog života zamišljala je da radi kao lekar ili farmaceut. Sportska stipendija za studiranje u Americi omogućila joj je vrhunske uslove za nauku ali i bavljenje veslanjem.
Izabrana si među 30 najboljih studentkinja sportistkinja iz cele zemlje, pri čemu su se vrednovali akademski i sportski uspeh, liderstvo i doprinos zajednici. Šta planiraš dalje?
– Ovo je zaista najlepši način da se diplomira, to je pohvalnica za visok prosek na fakultetu i dva osvojena šampionata Amerike. Iskreno, moja motivacija za prethodne četiri godine bila je da upišem medicinu, tako da se nadam da će mi ova nominacija pomoći u tome. U međuvremenu ću raditi na „Skrips” institutu za biomedicinska istraživanja u San Dijegu, u Kaliforniji, gde sam se preselila iz Majamija. Moji snovi su se za ove četiri godine često ostvarivali u Kaliforniji. Prvu zlatnu medalja u osmercu osvojila sam u San Dijegu, gde je bila i moja prva konferencija iz hemije na kojoj sam predstavljala naučni rad. Takođe, oba šampionata Amerike osvojila sam u Sakramentu. Sada je red na veslačku penziju. Kroz šalu volim da kažem: dosta sam veslala unazad, sad je red da trčim unapred. Inače, počela sam ozbiljnije da trčim, tako da imam u planu polumaraton u oktobru.
„Učilo se možda i većim intenzitetom nego što se treniralo, ali se oko veslanja više pravila buka” – ovo si rekla pre par godina. Međutim, ove godine se „buka” podigla i oko tvog akademskog uspeha – bila si deo naučne grupe na fakultetu koja je istraživala lekove za retke bolesti. Takođe, svake godine tokom školovanja dobijala si priznanja za akademski uspeh. Koliko je to bio podstrek za dalje bavljenje naukom?
– Pravila se buka oko veslanja jer sam bila okružena sa 25 „Jelena” koje su se svakog dana borile za najbolju poziciju u čamcu. Ali uvek mi je škola bila prioritet, a veslanje način života. Veslanje me je oformilo kao osobu, a isti entuzijazam, posvećenost i srčanost koristila sam kao taktiku na univerzitetu, zbog čega su me profesori poštovali. U istraživanju leka za Parkinsona, Alchajmera, šizofreniju i druge bolesti sa kolegama radim intenzivno već tri godine. Čini mi se da sam u četvrtoj godini studija više vremena provela u laboratoriji nego u svojoj sobi u domu. Lekove iz istraživanja smo testirali u jednoj od najboljih laboratorija za neurologiju u Češkoj i rezultati pokazuju da su naši lekovi delotvorniji, jače se vezuju za ćelije i duže ostaju u telu nego prethodni lekovi za Parkisonovu bolest. Objavili smo naučni rad u jednom od najboljih farmaceutskih časopisa i sada čekamo da neka od farmaceutskih kuća otkupi naš patent i primeni ga. Ja sam samo vredno radila grabeći za medicinom, a nagrade su same dolazile, naravno, svaka od njih bila je podstrek za dalje.
Dva puta si osvajala šampionat Amerike u četvercu, pobeđivale ste na prestižnim regatama. Koliko je bilo teško naredne godine ponoviti uspeh u ulozi branioca titule?
– Tim koji je okupio i trenirao srpski olimpijac Boban Ranković definitivno je zapisao veslačku istoriju Beri univerziteta. Bile smo neporažene u sezoni, takođe i pobednice jedne od najvećih regata na svetu u Bostonu „Head of the Charles” dve godine uzastupno. U to vreme bila sam kapitenka tima koji su predvodili olimpijci. Uz Bobana kao glavnog trenera, imali smo i američku olimpijsku prvakinju iz Pekinga, Lindzi Šup. Prva godina je bila teška zbog neizvesnosti, ali u isto vreme lepa jer nam je svaka pobeda ukazivala da smo na pravom putu. Verovale smo trenerima, ali i jedna drugoj. Bilo je teže ponoviti uspeh naredne godine jer su bila prevelika očekivanja. Lepota druge godine je bila što smo više brinule jedna o drugoj, čak smo vodile i previše računa o ishrani, spavanju, učenju, društvenom životu svojih partnerki iz tima.

SESTRE IZ ČAMCA
– Moje koleginice iz čamca su moje balkanske, američke, španske i francuske sestre, uvek smo se tako zvale! U Americi sam najviše tugovala za svoja tri brata koji su daleko kod kuće i taman kada sam se navikla na svoje sestre, došlo je vreme da se pozdravimo. Kao što sam plakala pred svoj odlazak u Ameriku, tako sam i sada plakala opraštajući se od njih. Još jedan san mi se ostvario, a to da je moj rođeni brat prisustvovao mom diplomiranju i bio uz mene poslednjih mesec dana na fakultetu. Završetak studija se nije proslavio samo na Floridi, već i u Srbiji, i to sa američkim sestrama. Srce mi je bilo puno što su upoznale moju porodicu, prijatelje, moj zavičaj i grad u kojem sam odrasla. Studiranje u Americi je bilo bogato životno iskustvo!

 

 

6-1c-jelena 6

M. Maričić

 

FacebookTwitter