Igra akrilnih perli Čudni su putevi koji nas vode do posla kojim se bavimo ili ćemo se baviti.
Nataša Ćurić je završila Tehnički fakultet „Mihajlo Pupin” i diplomirani je inženjer za industrijsko inženjerstvo. Radila je u jednoj privatnoj zrenjaninskoj galeriji. Od pre nekoliko godina otisnula se u preduzetnike – ručno izrađuje nakit od perli. Otvorila je radnju „Perla stil”. Usavršavala se u ovom zanatu i stekla sertifikat „Otvorena šaka” koji za preduzetnike koji ručno izrađuju predmete, odnosno koji se bave starim i umetničkim zanatima, dodeljuje Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja.
Umetničkim zanatima se smatra oblikovanje plemenitih materijala, kamena, metala, drveta, tekstila, stakla i drugih materijala, pri čijoj izradi dolazi do izražaja lični ukus i veština proizvođača po njegovoj zamisli ili nacrtu, odnosno po zamisli ili nacrtu drugog lica.
– Da, taj se dokument izdaje na deset godina i potom ponovo treba da se obnovi, naravno – ako za to postoje uslovi – kaže Nataša. – Komisija iz nadležnog ministarstva dolazi kod nas i nadgleda proces izrade nakita. Postavljali su pitanja, ali ništa nisu rekli o samom radu. Posle nekog vremena, dobila sam sertifikat. Inače, grad Zrenjanin je u vrhu u Srbiji po broju sertifikata za stare zanate.
Naša sagovornica sada radi nakit, sa češkim perlama – ogrlice, prstenje, narukvice, minđuše, ubacuje akrilne, staklene perle, poludrago kamenje, plete ih na silku ili koži.
– Neke od perli su manje od milimetra – veli Nataša. – Inspiracija dolazi u toku same izrade. Važno je i slaganje boja, ali i motiv, šara, pri čemu nastojim da budem na tragu narodne tradicije. Koristim i neke motive Inka. Najviše volim da radim sa sitnim perlama, tada nakit izgleda kao čipka – objašnjava Nataša.
Kupci su najviše zainteresovani za narukvice i prstenje opleteno perlicama. Za izradu jedne ogrlice potrebno joj je osam sati, za manji nakit i manje vremena, ali uvek mnogo strpljenja.
Ručni proizvodi kod nas nisu toliko cenjeni, što potvrđuje Nataša primerom: narukvice koju ona prodaje za 400 dinara, u svetu koštaju 15 evra.
– Koristila sam sredstva Nacionalne službe za zapošljavanje namenjena samozapošljavanju. Bila sam u Kikindi, na „Danima ludaje”, bila sam u Pančevu na poziv grupe „Green day” u njihovom „Aviv parku”. Mi smo se zalagali da u Zrenjaninu imamo stalan prostor za stare i umetničke zanate. Trenutno, ništa od toga.
Nataša kaže da voli da radi ovaj posao, ali da joj je potrebna i podrška grada. Nije osoba koja odustaje.
– Nekada se zapitam koliko ću još moći ovako da izdržim, dokle će me držati entuzijazam. Ja se sebi divim. Ide na bolje, ali nije u tolikoj meri dobro. Ja bih volela da ostanem ovde.
NISMO FABRIKA
– Verujte, bolje bih prolazila da se ovim bavim iz hobija, a ne da imam registrovanu radnju – kaže Nataša. – Kao preduzetnica, nemam nikakvih olakšica, recimo kad je reč o porezu. Svi mi registrovani plaćamo doprinose po nekoj osnovici iz 2014. godine, jer nadležni nisu utvrdili paušal ni za 2015, a kamoli 2016. godinu. Čak i kada je u pitanju zakup tezgi za gradske manifestacije, nemamo olakšice. Mi nismo fabrika. MILENA BEČEJAC
