NIKOLA ZEČEVIĆ, ASISTENT NA TEHNIČKOM UNIVERZITETU U BEČU KOJI JE IZ ZRENjANINA KRENUO PUTEM ZNANjA I NAUKE

Uvek sam želeo svetsku karijeru!

Prošlo je deset godina od moje mature. Hvala svima koji su podržavali moj talenat i pratili moj rad – gradu Zrenjaninu za finansijsku pomoć, nastavnicima, profesorima, prijateljima među kojima je i List „Zrenjanin”. Hoću da povučem paralele kroz vreme i prostor, da dokažem da se isplatio sav trud, da motivišem mlađe generacije.
Tako kaže Nikola Zečević, mladi sugrađanin, gimnazijalac, državni šampion u fizici, uspešan student Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, koji je već dve i po godine u Beču zaposlen na Tehničkom univerzitetu. Asistent je na projektu, na sredini je doktorskih studija. Projekat na kome radi je integracija fotonike i elektronike, a finansira ga Evropska komisija. Sarađuje sa vodećim institutima u Evropi…
Za fiziku se zainteresovao još u osnovnoj školi. Predavala mu je profesorka Biljana Tankosić. Bio je u Letnjoj školi fizike na Paliću, gde je upoznao profesora Nikolu Tankosića koji mu je četiri godine kasnije bio i odeljenjski starešina u Gimnaziji. Seća se i kviza o Nikoli Tesli u „Zvonu”, 2006. godine (pozdrav za Gutu Grubačkog). Pominje i profesorku nemačkog jezika Zuzanu Popov, profesora Mirka Bulovana…
– Zrenjaninsku gimnaziju upisao sam 2002. godine, razredna mi je bila profesorka fizike Snežana Krlić. Ona je imala dugogodišnje iskustvo u pripremanju učenika za takmičenja. Zahvalan sam i Vojinu Tolmaču, profesoru matematike i Snežani Mićić, profesorki engleskog jezika. Zahvaljujući takmičenjima, upoznao sam i buduće kolege. Hvala i porodici Milorada Grbića za predivna putovanja na takmičenja. Od svih priznanja, izdvojio bih prvu nagradu na saveznom takmičenju na drugoj godini i zahvaljujući tome dobio sam poziv za stručnu ekskurziju u CERN-u. Boravio sam i u Istraživačkoj stanici u Petnici. Bio sam đak generacije Zrenjaninske gimnazije. Nagrada je bila novčana, letovanje u Nesebaru i prijem kod prestolonaslednika na Belom dvoru. Od tatine familije sam na poklon dobio babin prsten, porodično nasledstvo, koje mi je predao najstariji stric Milan – seća se Nikola.
Nikola retko dolazi u Zrenjanin. Ovih dana proslaviće maturu sa generacijom, a i rođendan mu je bio 22. juna. Uspeli smo da se sretnemo. Nikola – uvek skroman i nasmejan. Sedimo, razgovaramo uz kafu i „mocart kugle” u jednom „malom zrenjaninskom kafiću”. Opušteno. I prosto ne mogu da poverujem koliko toga je stalo u Nikolinih deset uspešnih godina. I koliko je tek vremena prošlo od prvog teksta o njemu objavljenom u našem listu.
Nikola je 2006. upisao Elektrotehnički fakultet u Beogradu i opredelio se za elektroniku. Zahvaljujući nagradama na republičkim takmičenjima, nije polagao prijemi ispit. Život u studentskim domovima. Master rad kod čuvenog prof. dr Predraga Pejovića. I počinje put u svet… Za znanjem, za naukom. Ali, Nikola je svestran, njega interesuje i istorija, umetnost, sport, muzika…
– Uvek sam želeo svetsku karijeru, ali i da što više vidim i naučim. Najpre sam bio na praksi u Bremenu, živeo sam preko puta stadiona Verdera. Proputovao sam Nemačku. Obišao sam mnogo muzeja – izdvojio bih kuću u kojoj je živela Ana Frank u Amsterdamu, rodnu kuću Getea u Frankfurtu – seća se Nikola.
Nikola priča o Beču iz nekog drugog ugla, o muzejima, ljudima… U Vieni su boravili i živeli mnogi znameniti Srbi… Tako je i danas.
– Sreo sam naše glumce Voju Brajovića i Branimira Brstinu. Vozio sam se u autobusu sa Dubravkom Mijatović. Uživam u letnjim koncertima Bečke filharmonije u bašti dvorca Šenbrun i noćima muzeja. Mnogo putujem. Posetio sam kuće, muzeje Mocarta u Beču i Salzburgu, bio sam u Sikstinskoj kapeli i verujem da o njoj znam više nego prosečni Italijan – kaže nam Nikola.
Nikola je kao srednjoškolac trenirao rukomet kod trenera Zoltana Ivanice, igrao je folklor u „Pioniru”. Koreograf mi je bio Milorad Runjo, napravio je uspešnu karijeru u Beču…
– Prošle godine sam intenzivnije počeo da se bavim sportom. Izabrao sam tenis. Igrao sam sa direktorima bečkih kompanija, a basket igram sa sirijskim izbeglicama. Slučajno sam u Beču našao ostavljenu gitaru. Odneo sam je u stan, popravio i sad sviram na njoj. Kada u Beču gostuju naši umetnici, meni je srce puno. Sve je to tako isprepleteno – i Beč, i moj Zrenjanin, i svet – kaže Nikola.

PORODICA KAO PODRŠKA
– Mama Olivera je diplomirani matematičar, tata Dragutin diplomirani inženjer poljoprivrede, stariji brat Bojan diplomirani mašinski inženjer. Mamina familija je, inače, bila veoma ugledna i imućna u svoje vreme. Međutim, komunisti su konfiskovali deo imanja, druga je to priča… Mama, brat i ja smo završili gimnaziju. I ponosni smo zbog toga. Zahvaljujem im na naizmernoj podršci svih ovih godina. Emotivno sam ispunjen, a posebno hvala devojci Ani, diplomiranom filologu na pomoći u pripremi teksta kojim sam želeo da se obratim Zrenjanincima – istakao je Nikola.

ZAHVALNOST GRADU
– Ovo što sam ispričao za „Zrenjanin” zapravo je moja zahvalnost rodnom gradu. Zaista, da nije bilo podrške onda kada mi je bila najpotrebnija, izostali bi i svi moji uspesi. Uvek sam se vodio motom koji sam čuo od profesora Rake Tomovića: Budi danas bolji nego juče – priča Nikola.

MILENA BEČEJAC

FacebookTwitter