Bile su u subotu zadušnice. Na groblju, ljudi koji su došli da obiđu grobove svojih najmilijih. Tuga i život. Sećanje i svakodnevica. Sretnu se ljudi, popričaju, da im bude lakše. Čujem mlađu ženu kako kaže:
„Bože, mama, pitaš ljude na groblju kako si”. I odgovor: „Pa, šta da pitam”.
I tu negde, na Tomaševačkom groblju, sahranjena je Veselinka Ivančević, devojačko Gološin, rođena u Aleksandrovu 1914, umrla u Zrenjaninu, 1970. godine. Iza ovih podataka, krije se ime jedne od najboljih pevačica vojvođanskih narodnih pesama, čiji su trajni snimci u Radio Beogradu i Radio Novom Sadu, poneko ima i one stare, gramofonske ploče, a ljubitelji prave, izvorne pesme, slušaju je na Jutjubu, komentarišu i traže da se na mrežu postavi još više njenih snimaka.
Jer, prolaze dani, meseci, godine… Ali, prave vrednosti se na zaboravljaju, bez obzira da li ćete divne pesme slušati na vinilu ili na internetu. I verujem da mnogi, kao što sam to na primer ja, nisu znali da je one divne pesme „Poranila devojčica golube da hrani”,„U Banatu žito više glave”, „Duni vetre sa banatske strane”, „Gine, vene, srce u menika”, „Neven vene kraj gore zelene”, prva snimila i zapevala baš ona…
Na sajtu „Muzika Balkana” zapisano je: „Veselinka Ivančević je bila vrlo popularna pevačica, svetlog i vedrog soprana. Pevala je isključivo vojvođanske pesme i u njih unosila autentičan kolorit kraja iz kojeg je ponikla”. Uz pratnju tamburaškog orkestra Makse Popova smatra se tipičnom predstavnicom ženskog, vojvođanskog pevanja.
Jer, naša tradicija je i u našim pesmama. I našem poštovanju onih koji su ih pevali na pravi način, srcem i dušom i glasom slavuja.
Znam da poređenje nije odgovarajuće. Ne znam zašto, ali dok slušm pesme koje je interpretirala Veselinka Ivančević, sećam se Edit Piaf. Znam da su šansone šansone, da je narodna pesma narodna pesma. Ne, nije to boja glasa. Ali, čini mi se da je spona to što su obe pevale iz duše, iz srca, i što su volele pesmu.
I tako, Veselinka Ivančević svojim glasom, koji je utihnuo kada je imala 56 godina, podseća nas na sačuvanim snimcima na nas same, na našu tradiciju i izvore. A ovi redovi, nastali u utorak, na praznik žena, tek su podsticaj da se setimo onih koji su ostavili tragove, i da o njima i zabeležimo nešto, kao što je to učinio istoričar Miodrag Cvetić u hronici Aleksandrova.
