OLIMPIJSKA PRIČA: VOJISLAV TABAČKI, DELIO RVAČKU PRAVDU U BARSELONI, ATLANTI, SIDNEJU, ATINI I PEKINGU

Suđenje finala je najveće priznanje

  • U Atlanti sam sudio finalni meč u super teškoj kategoriji između čuvenog Rusa Kareljina i Amerikanca Gafera. Susret predstavnika te dve države uvek je više od sporta, više od igre, zato je izazov za sudiju – kaže Tabački

zd 01 20160729VOJA TABACKI

Dok se aktivno bavio rvanjem Vojislav Tabački nije imao sreće da se takmiči na Olimpijskim igrama, ali je kao sudija i sportski funkcioner učestvovao na pet Igara. Imao je olimpijsku normu za Montreal 1976. godine, no povreda kolena sprečila ga je da se bori na olimpijskoj rvačkoj areni.
– Ta Olimpijada je trebalo da bude kruna moje karijere, bio sam u odličnoj formi, imao sam 26 godina, to je pravo doba za najbolje rezultate, ali je povreda bila jača. Međutim, život sve nekako uredi i izniveliše – negde izgubiš, a negde dobiješ. Sudio sam 1992. godine na OI u Barseloni, pa u Atlanti 1996, Sidneju 2000. i Atini 2004. godine, a četiri godine kasnije u Pekingu sam boravio kao potpredsednik Olimpijskog komiteta Srbije – kaže Tabački i posebno ističe da je sada u penziji, ali je predsednik Saveza za rekreaciju i fitnes Vojvodine, koordinator za neolimpijske discipline u Rvačkom savezu Srbije i predsednik sudijske komisije u Savezu.
On kaže da olimpijske igre nisu najjače i najkvalitetnije takmičenje u svim sportovima. U rvanju je Evropa jaka, Australija i Afrika nisu, ali je princip da svi budu zastupljeni i da imaju predstavnike na Igrama. Zato je teže biti prvak Evrope, nego olimpijski pobednik. Ali, Olimpijske igre su najposećenija i najznačajnija sportska manifestacija na svetu.
– To je poseban ambijent, 10.000 ljudi živi zajedno u olimpijskom selu, i sudije i sportisti. Takmičenja u posebnim sportovima traju samo nekoliko dana, pa se posle sportisti raziđu, a na Igrama svi ostanu mnogo duže, doživljaji sa olimpijskih igara se ne zaboravljaju – ističe naš sagovornik.
Za svakog arbitra je suđenje finala najveće priznanje, a Vojislav Tabački je na svakoj Olimpijadi delio pravdu na dva-tri finala u grčko-rimskom i slobodnom stilu.
– U Atlanti sam sudio finalni meč u super teškoj kategoriji između čuvenog Rusa Kareljina i Amerikanca Gafera. Susret predstavnika te dve države uvek je više od sporta, više od igre, zato je izazov za sudiju. Očekivalo se da Amerikanac na domaćem terenu slavi, ali je Kareljin ubedljivo pobedio. Ja nisam imao problema. I tada i uvek sam se trudio da sudim po pravilima, da ne grešim i posebno da rezultat meča bude adekvatan onome što se dešavalo na strunjači. Nije lepo da bilo ko zbog sudijske greške izgubi medalju – priča zrenjaninski arbitar koji je 2006. na svetskom prvenstvu dobio zlatnu pištaljku kao najbolji sudija na svetu.
Na kraju kaže da ne treba zaboraviti da se politika često i mnogo meša u sport i da toga nisu pošteđene ni Olimpijske igre. Moskvu su, na primer, bojkotovale SAD i još neke zemlje zapadne alijanse, a zemlje istočnog bloka (sem Rumunije) nisu došle u Los Anđelos.
STIŽE MEDALjA IZ RIJA!
– Mislim da će u Riju naši rvači uzeti bar jednu medalju, ali sva trojica naših predstavnika imaju šanse za odličje. Davor Štefanek svakoga može da pobedi, jedan je od najboljih svetskih rvača, pa ukoliko bude psihički stabilan, neće mu izmaći medalja. Viktor Nemeš je u naletu, neustrašiv je, za njega nema nepobedivih. Dve godine je u vrhu evropskog rvanja. Ako bude imao iole pristojan žreb, može do medalje. Kristijan Fris je veoma iskusan i ima najmanje oscilacija, ne može da razočara – optimista je nekadašnji rvački as.
OLIMPIJSKI DUH
– Na Igrama u Pekingu nisam sudio, imao sam manje obaveza i više vremena da obilazim borilišta, pratio sam nastupe naših sportista i navijao za njih. Na Olimpijskim igrama je u publici uvek lepo, veselo, nema izgreda niti suprotstavljenih navijačkih grupa. Sve je šareno, blješti i šljašti, ljudi su raspoloženi, navijaju za svoje, a ne protiv rivala. To je pravi olimpijski duh koji treba da se neguje – priča Tabački.

B. MANDIĆ

FacebookTwitter