OLIMPIJSKA PRIČA: VUKOSAVA ĐAPIĆ ATANACKOVIĆ, UČESNICA IGARA U SIDNEJU 2000. GODINE

Nezaboravno druženje sa sportskim zvezdama

Atletika je kraljica sportova, valjda su zato i atletska nadmetanja kruna Olimpijskih igara. Čast da oseti čar takmičenja na olimpijskom stadionu u Sidneju 2000. godine imala je sprinterka Vukosava Đapić Atanacković koja je tada imala 22 godine. Ona kaže da najvažniji sportski događaj na svetu okuplja najbolje sportiste planete, pa je i samo učešće na Olimpijskim igrama veliki uspeh.
– Ostvarila sam san, ali žalim što nisam nastupila i u Atini 2004. godine. Norma na 100 metara je bila 11,40, a ja sam trčala 11,41 sekundu. Od drugog učešća na Olimpijskim igrama delila me je stotinka, bila sam tako blizu… Ali, pravila su pravila, to je sport – rekla je Vukica i dodala da ipak za uspeh karijere smatra to što je kao tridesetogodišnjakinja jednoglasno izabrana za kapitenku atletske reprezentacije Srbije na Balkanijadi u Grčkoj.
– Kada sam ispunila normu i obezbedila nastup u Sidneju, bila sam presrećna. Tada nismo imali uslove kao današnji sportisti. Sada su olipmijcima obezbeđene pripreme i stipendija Olimijskog komiteta. Mi smo se spremali za Sidnej u Baru dve nedelje, što je nedovoljno. Već i po tome nismo bili ravnopravni sa rivalima. Zato rezultatski nisam mogla da očekujem nešto više. Konkurencija u sprintu bila je veoma jaka, na 100 metara trčalo je 140 atletičarki. Upoznala sam Jamajčanku Merlin Oti, koja se i družila sa nama, a videla sam i Amerikanku Merion Džons. One su tada bile najsjajnije atletske zvezde – kaže Vukosava.
Ona ističe da Sidnej pamti po druženju i ističe da je Olimpijada specifična po tome što su svi sportisti na jednom mestu, u olimpijskom selu. Razgovaraju, šetaju, treniraju zajedno… Ipak naglašava da su za nju najveće zvezde naši sportisti, a tada su to bili odbojkaši, Jasna Šekarić, teniser Nenad Zimonjić, košarkaši, vaterpolisti…
– U olimpijskom selu u Sidneju bili smo smešteni u takozvanim kontejnerima. Blizu atletske reprezentacije Jugoslavije stanovali su naši odbojkaši, sa njima smo se družili svih 40 dana. Braću Grbić sam znala od pre, a upoznala sam i ostale, među njima i Vladimira Bateza, sadašnjeg pokrajinskog sekretara za sport. Velika mi je čast što sam sa njima bila u Sidneju jer su oni tada osvojili zlato. Bila sam na svim njihovim utakmicama, sem na finalu. Tada autobus nije došao po nas, pa smo iz olimpijskog sela gledali odlučujuću pobedu koja je odbojkaše lansirala na olimpijski tron – priča Vukica.
IVANA JE POSEBNA…
– Ivana Španović je naša uzdanica za medalju u Rio de Žaneiru. Za mene je ona najveća sportska zvezda u Srbiji. Po svemu je posebna… Rođena je za velike rezultate. Želim joj zdravlje, a za sve ostalo će se sama potruditi. Zna dobro šta treba da radi, ima iskustvo, savet joj nije potreban. Treba joj samo mir, a našu podršku ima, to zna – kaže Vukosava.

KOMPLIMENTI OD MORISA GRINA
– Zanimljiv je bio susret sa Amerikancem Morisom Grinom, tada najboljim sprinterom planete. Trenirala sam sa koleginicama iz reprezentacije, a on nam je prišao. Nismo znale o kome se radi, jer nismo ni očekivale da bi on mogao da bude tu. Zamolio je da se fotografiše sa nama. Malo smo se začudile. On je rekao da se, gledajući nas, uverio da su Jugoslovenke vrlo lepe žene. Tek posle smo saznale o kome se radi – prisetila se naša sagovornica.
B. MANDIĆ

 
B. MANDIĆ

 

FacebookTwitter